Volja i upornost Gorana Nikolića pomeraju granice

Slabovidi maratonac Goran Nikolić, koji na jedno oko vidi samo pet odsto, postavio je Giniosov rekord, pošto je za 55 dana istrčao isto toliko maratonskih deonica, a sve u cilju da skrene pažnju na značaj bavljenja sportom osoba sa invaliditetom.

Da je formula volja više puta pokazao je Goran Nikolić, čovek koji sa 95 posto ošetećenim čulom vida trči atletske maratone, sve u cilju da skrene pažnju na značaj paraolimpijskog sporta. Nikolić je već 25 godina aktivni rekreativac, istrčao je mnoge maratone, a ovih dana pažnju je privukao novim podvigom, pošto je za 55 dana istrčao 55 uzastopnih maratona na teritoriji Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Krenuo je iz Kragujevca trećeg septembra, a poslednju 55. trku završio je u Budvi krajem oktobra, oborivšiš Ginisov rekord od 52 maratona za 52 dana, koji je držao japanski atletičar. Njegov rekord još zvanično nije potvrđen, ali po rečima ovog upornog čoveka to je najmanje važno.

– Moj prevashodni cilj bilo je predstavljenje osobama sa invaliditetom, centra za sport i rehabilitaciju „Iskra“ u Kragujevcu posredstvom jedinstvenog, ekstremnog sportskog poduhvata koji afirmiše sportski, kreativni i intelektualni potencijal ove populacije. Zahvaljujući medijskoj pažnji koja je bila iznad svih mojih očekivanja, osećam se zadovoljno jer je sudeći po povratnim informacijama moja poruka stigla do onih kojima je namenjena – počinje priču Goran Nikolić.

Na ideju da istrčavanjem maratona skrene pažnju na osobe sa invaliditetom odlučio se pre dve godine, kada je na ideju Paraolimpijske akademije „Junior“ (čiji je generalni sekretar Nikolić) izgrađen centar „Iskra“. Institucionalna podrška je stigla od grada Krgaujevca koji je obezbedio lokaciju, a izgradnju je pomogla kompanija „Delta holding“. Sve to je bio povod da Nikolić svojim primerom da doprinos, kako bi se obezbedili svi potrebni sportski rekviziti i oprema korisnicima.

– Centar „Iskra“ je jedinstven po tome što je ljudima sa svim oblicima invaliditeta omogućen samostalan pristup fizičkom prostoru i maksimalan stepen korišćenja svih sadržaja. Izuzetno ceneći ovakav doprinos zadužbinara i grada osetio sam potrebu da dam i lični doprinos u delu opremanja centra sportskom opremom i rekvizitima za kolektivne sportove paraolimpijskog programa. Moja ideja je bila da za trenutak sa javnošću podelim ono što svakodnevno radim, a to je trčanje na duge staze. Smatrao sam da ću jedinstvenim ekstremnim sportskim poduhvatom zavredeti pažnju medija i javnosti sa ciljem da predstavljajući „Iskru“ uputim poziv privrednim subjektima, finansijskim organizacijama, fondacijama, institucijama i pojedincima da slede primer zadužbinara i grada Kragujevca, te da svojim donacijama ili sponzorstvom podrže nabavku neophodne opreme i rekvizita – objašnjava Nikolić.

Kada je krenuo u misiju, Goran se susretao problemima, ali kako kaže sve je to bilo normalno, kao i da je se sve to uz timski duh i ličnu motivaciju prevazišlo.

– Poteškoća je bilo, pre svega u organizacionom i tehničkom smislu. Najviše u samoj pripremi, što je sasvim normalno. Kasnije se sve brzo rešavalo, jer se zahvaljujući stvorenoj sinergiji širio krug prijatelja i saradnika.Naš prijatelj sa dugogodišnjim stažom medijskog radnika Miroslav Aksentijević Aksa zadužen za snimanje i ažuriranje informacija, kao član pratećeg tima bdio je nad svim pitanjima tehničke prirode. Što se samog poduhvata tiče, očekivane i predvidive bolne tačke nisu ni vredne pominjanja, tim pre što ih je bilo manje od očekivanog. Moj prijatelj Nebojša Jevremović, viši medicinski tehničar i operativni trener, koji je bio zadužen za brigu o mom zdravlju je sve to veoma brzo sanirao. Nijednog momenta nisam pomislio da stanem niti sam se zapitao zašto mi je ovo potrebno. Na kraju sam imao subjektivan osećaj da sve ovo mogu da ponovim zarad uzvišenog cilja koji sam imao pred sobom – objašnjava maratonac.

Trčeći kroz različite gradove i upoznavajući ljude iz kog razloga to radi, nailazio je mahom na pozitivne reakcije.

– Pošto je poduhvat imao svoj prepoznatljivi vizuelni identitet, oni koji su iskazivali podršku nisu se ustručavali od izliva različitih pozitivnih osećanja i emocija. Zahvalni smo i onima koji su nekada i sa razlogom bili nervozni zbog povremenog usporavanja saobraćaja, a nisu zbog toga reagovali. Bilo je i malobrojnih koji su na krajnje simpatičan i originalan način reagovali što je pratećem timu i meni razbijalo monotoniju i bilo inspiracija za neke naše interne šale. Neke od takvih reakcija bile su: „Eee… svako ima svoju muku“, “ Eee, da mi je njegova pamet barem pola sata da se slatko odmorim“ – sa osmehom priča Goran.

Goran Nikolić tekuću godinu završava sa Ginisovim rekordom, koji je značaj i po tome što je on oborio rekord koji je držao potpuno zdrav sportista.

– Moji planovi i ciljevi za narednu godinu se ne vezuju za slične poduhvate. Ginisov rekord ni sada nije bio među prioritetnim ciljevima. Smatrao sam da ću u cilju predstavljanja centra „Iskra“, čiji sam upravnik, pozivom korisnicima da koriste njegove blagodeti i ljudima dobre volje da podrže njegov razvoj, biti korisniji na drumu nego u stolici upravnika. Pošto se nadam da sam u tome uspeo predstoji mi najvažniji deo posla koji se odnosi na popunjavanje kapaciteta centra i maksimalno korišćenje njegovih sadržaja. Verujem da ću i u tome uspeti – zaključuje Goran Nikolić.

Podrška od Rotarija i zahvalnost saobraćajnoj policiji

– Moj poduhvat bi bio nemoguća misija bez logistike „Rotari Distrikta” Srbije i Crne Gore 2483, koji je posredstvom mreže svojih Klubova obezbedio u svakom gradu za naš tročlani tim smeštaj, ishranu i gorivo. Rotari klubovi su organizovali i podršku u smislu animacije dela atletičara koji su trčali po neku etapu sa mnom i pozivali medije na događaj. Zahvaljujem upravama saobraćajne policije Srbije, Republike Srpske, BiH i Crne Gore, odnosno svim lokalnim upravama saobraćajne policije koje su brinule za našu sigurnost na drumu– kaže Nikolić.

Objavljeno: 12. 11. 2016.

Izvor: www.politika.rs

Autor: Dejana Popović