Тактилне стазе и семафори потребни, али на правим местима

Слабовиди или потпуно слепи људи наилазе на разне препреке, о којима они који немају такав хендикеп најчешће ни не размишљају.

– Када су први пут постављали тактилне стазе, нико није знао чему оне служе, па сви мисле да је то украс – каже председник Градске организације слепих и слабовидих Горан Вуковић, огорчен што се нико не консултује с њима када се прилагођава инфраструктура слепима. – Нико није разговарао с нама ни о томе где да поставе звучне семафоре. Не требају нам свугде по граду, али ако их већ и постављају, нека свугде буду исти.

Нељубазни суграђани и возачи градских аутобуса још један су од проблема с којима се слабовиди и слепи сусрећу. Вожња градским аутобусом им је отежана јер зависе од других – како знати који број је стигао у станицу, како ући унутра, како знати када треба да изађу?

Будући да Градска организација слепих и слабовидих Нови Сад уско сарађује са сличним удружењима из региона, Вуковић истиче да је најбоља ситуација у Хрватској, верујући да је разлог томе усаглашавање закона с Европском унијом.

– Не би било лоше да покушамо нешто на међународном плану, да преко пројекта усагласимо коме шта треба – каже наш саговорник, и додаје да би им, рецимо, тактилна тастатура за компјутере, односно Брајев ред, много значила, али да је нису добили када је била подела на нивоу Републике.

– Ми смо добили лупу за увеличавање. Добили смо од јапанске амбасаде штампач, али немамо програм за њега. Поражавајуће је што данас наша деца ни не знају Брајево писмо. Немају где да га науче. Ми држимо обуке у Савезу, али више се ни књиге ни часописи не штампају за њих па брзо и забораве да читају и пишу на Брајевој азбуци.

Запошљавање, односно незапошљавање особа које су слабовиде или слепе, још једна је карика у ланцу проблема. Чак се и приватници одлучују за плаћање казнених пенала, пре него да запосле неког ко се води као особа с инвалидитетом.

– Жалосно је, али се деца и млади данас завуку у кућу, а држава им плати 16.000, односно 26.000 динара за туђу негу и помоћ, што је лакше него да им обезбеде посао – наглашава Горан Вуковић, истичући да је неки њихов члан последњи пут запослен пре шест година, што значи да их је максимално петоро запослено у Новом Саду, и то сви у телефонији.

– Кад држава распише конкурс за јавне радове, то је прилика да млади нешто раде. Али то буде на неколико месеци, а примања им буду испод минималца. Наша деца су тако задовољна, али се нико од њих ни не жени нити удаје. Схватили су да је тих 16.000-18.000 динара довољно за њих, али не и за нешто више. Градска организација слепих и слабовидих Нови Сад има 550 чланова, укључујући и оне из општина Жабаљ, Темерин, Бечеј, Беочин и Сремски Карловци, који учествује на разним спортским такмичењима и постижу добре резултате.

Л. Радловачки

Izvor: www.dnevnik.rs

Autor: L. Radlovački