Grad još uvek nedovoljno pristupačan osobama sa invaliditetom

Strategija pristupačnosti Grada Novog Sada doneta je 2012. godine, trebalo je da poboljša položaj osoba sa invaliditetom, međutim, od tada se stvari nisu mnogo menjale.

Ova strategija je na snazi do 2018. godine kada će se svesti računi koliko je toga urađeno. Srbija je 2006. godine potpisala Međunarodnu konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, donela skoro sve zakona iz ove oblasti, a lokalne samouprave, među njima i Novi Sad, obavezale su se na poštovanje istih. O aktuelnim problemima u ostvarivanju prava će se razgovarati i na sednici Saveta za osobe sa posebnim potrebama.

Milica Ružičić-Novković iz Centra „Živeti uspravno“ kaže za 021 da postoji napredak u određenim segmentima, ali da je potrebno uraditi još mnogo kako bi se povećala pristupačnost institucija, ali i kako bi osobe sa invaliditetom mogle da učestvuju u životu zajednice.

„Bitno je shvatiti da se Strategija ne odnosi samo na osobe sa invaliditetom, nego na sve građane. Mnogima je lakše da umesto stepenica koriste rampu. Grad je poslednje dve-tri godine dao dosta sredstava, ali je pitanje koliko je planirano to ulaganje. Korisnicima se ne garantuje kontinuitet, jer umesto da je novac usmeren ka uslugama socijalne zaštite, on ide na projekte, a to jeste problem. Postoji i pitanje obrazovanja, mnogo škola je nepristupačno za decu i mali je broj pratilaca dece, veći deo njih je u specijalnim školama. Time izostaje obrazovanje po opštim uslovima koje je preduslov da bi ta deca kasnije mogla da budu samostalna“, kaže Ružičić Novković.

Usvojena Strategija podrazumeva puno učešće osoba sa invaliditetom u procesima koje se tiču ove društvene grupe. Međutim, sagovornica ističe da u najvećem broju to nije slučaj. Prema njenim rečima, osobe sa invaliditetom su retko kad zaposlene u institucijama, a čak i kad jesu onda su na pozicijama gde teško mogu uticati na donošenje odluke.

„Nemamo svi jednaka znanja u ovoj oblasti, a promene koje se dešavaju, diskontinuitet i nedostatak institucionalnog pamćenja dovodi do toga da ljudi ne razumeju šta im je obaveza. Ono što ne vidiš misliš da ni ne postoji. Sem u užem centru grada i univerzitetskom kampusu, jako malo ljudi s invaliditetom se može videti. Sa druge strane, nadležni izdvajaju velika sredstva u izgradnju specijalnih škola i ustanova za trajni smeštaj, one predstavljaju neku vrstu azila ili krajnje adrese za osobe sa invaliditetom. Izvan tog kruga oni se ne mogu videti i žive u veoma malom krugu ljudi. Sve na kraju, nažalost, deluje kao neki geto“, dodaje predsednica Centra „Živeti uspravno“.

U Strategiji iz 2012. godine navodi se da većina objekata javnih službi nema rampe i gelendere koje pomažu osobama sa invaliditetom, dok službe sa podršku i dalje postoje samo sporadično. Kada je reč o fizičkoj pristupačnosti objektima arhitekta Ljilja Vukajlov kaže za 021.rs da prilikom uređivanja, pogotovo u centru grada, postoje veliki problemi jer je dosta objekata zaštićeno.

„U poslednjih desetak godina se dosta toga promenilo na bolje. Kroz istoriju arhitekture o osobama sa invaliditetom se i nije baš vodilo računa, danas je to drugačije. Danas se mogu videti objekti koji su u potpunosti ili u većini prilagođeni njima i oni su jako kvalitetni. Sa druge straje, čini mi se da u mnogo većem broju postoji broj objekta koji ne zadovalja te uslove. U centru grada je problematično uređivanje objekata, jer često intervencije utiču na narušavanje istorijskih objekata i tu je mnogo teže postići tu pristupačnost. Sa druge strane mnogo veće opcije za pristupačnost su u drugim delovima grada, gde ima dosta novogradnje, ali nekad nema dovoljno prostora za sve. O tome uvek treba na vreme da se vodi računa“, komentariše Vukajlov.

Grad Novi Sad je u prethodne tri godine izdvojio oko 50 miliona dinara za udruženja koja se bave poboljšanjem uslova života osoba sa invaliditetom. Ipak, prema priznanju gradonačelnika Miloša Vučevića, još uvek ima dosta zadataka, „pre svega u otklanjanju arhitektonskih barijera“.