Свет завршен књигом

Синиша Туцић је назаобилазан део новосадске културне сцене. Њен добар, ако не и најбољи део, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, представљао је његов отац Вујица Решин Туцић, на Трибини младих. Овде је реч о најлепшој могућој врсти континуитета, иако је у уметности та врста везе чешће сметња, него у адвокатури или привреди…

Док се новосадска уметничка сцена губила, губећи и време на поновно проналажење, Синиша Туцић је стицао. Неколико збирки поезије, улога на филму, никога није оставило равнодушним. Чак и данас, док коментарише људе и појаве на интернету, од Синише нећете чути ружну реч, чак и кад се противи устаљеним канонима и конвенцијама.

Поново сте активни на Фејсбуку. Какав је ваш поглед на питање човека/ хуманитета и његовог технолошки опскрбљеног света?

– Мислим да  човек не треба да буде безрезервни поданик интернета и сајбер светова. У нову виртуелну стварност улазимо са вишевековним цивилизацијским искуством. Кроз различите фазе смо прошли и много тога је већ речено. Од личног образовања, афинитета и креативности зависи на који начин ћемо искористити могућности које нам пружају нове технологије. Цитираћу један свој статус са Фејсбук профила у којем сам писао на ту тему: „Интернет је књижевна новост само за неког ко није упућен у књижевне тенденције у последњих стотињак година. Свако ко је читао романе Тристан Шенди, ко зна да је још Маларме рекао да свет постоји да би се завршио једном књигом (чиме је предвидео појаву интернета и његов значај за будућу књижевност), онај ко је упућен у авангарду, дадаизам, визуелну поезију, ко зна шта је нелинеарно читање текста, чији је омиљени писац Кортасар и његове Школице и ко је прочитао Борхеса и његов “Алеф” (који  је велики писац дефинисао као тачку која садржи све остале тачке), Еково “Отворено дело”, нашег Павића и “Хазарски речник”, прећи ће у сферу сајбер књижевности као кроз покретна врата на аеродрому и полетети у веб простор… „. У том погледу ја сам се определио за микроесеје на друштвеним мрежама, јер ми кратка форма највише погодује да изразим своја тренутна запажања и да написано поделим са другима. Понекад читање кратких записа неког књижевника може да буде много узбудљивије од монументалних романа. На тако нешто ми је међу првима указао мој комшија, дугогодишњи уредник едиције “Завичај” у Градској библиотеци Нови Сад, књижевник Владимир Стеванов. За разлику од раније, трудим се да у мојим новим  статусима буде што мање острашћености, али да уједно задржим критички поглед на стварност. Сукоби мишљења могу да буду веома непријатни на друштвеним мрежама и ствар јако лако може да измакне контроли.

Актуелно је и питање колико тај ангажман доноси друштву, а колико некој врсти самопромоције и релаксације?

– У зависности од тога каква је личност, сваки писац бира стратегију појављивања пред читаоцима. Користити друштвене мреже у самопромоцији или не, ствар је личног избора. Има писаца који моментално реагују на дневна дешавања (поменимо само Басару и његову колумну у “Данасу”), а има и књижевника који живе повучено и не желе да буду стално присутни у јавности. Али значај онога што је написано на друштвени мрежама, још увек, по мом мишљењу није једнака тежини онога  што читамо у штампаним медијима. На први поглед, чини се да је интернет идеалан простор за полемичаре и писце са ставом који жуде са самопромоцијом. Ипак, постоји опасност да се забележено на виртуелним мрежама изгуби у обиљу текстуалности. „Интернет је као и море, несталан – 70 одсто комуникације на њему траје мање од четири месеца” – записао је Алберто Магел у свом есеју „Библиотека као стање”. На Фејсбуку је, на пример, све моментално и брзо се заборави оно што је написано. Више пута ми се догодило да ми  Фејсбук пријатељи лајкују и коментаришу статус, а после када те људе сретнем у граду, ни не помену шта су прочитали на мом профилу. Слагао бих да не пишем микроесеје на друштвеним мрежама због самопромоције. Ипак, крајни циљ ми је да једног дана објавим књигу микроесеја у штампаном облику и да то остане у библиотеци. У том смислу разумем аутора „Фаме о бициклистима” што своје  колумне објављује у штампаним новинама, а не на неком блогу.

Ви још и певате, глумите… Откуд вам тај изражени уметнички и хуманистички – мировни, а немирни хабитус?

– “Права књижевна активност не може изискивати да се одвија у књижевним оквирима – она је, напротив, пуки израз њихове јаловости. Књижевна делотворност од значаја може једино потећи из строге размене делања и писања; она се мора развијати у лецима, брошурама, ревијалним чланцима и плакатима скромним формама које боље одговарају њеном утицају у активним заједницама, него претенциозни, универзални гест књиге”, записао је Валтер Бењамин у својој збирци кратких фрагмената „Једносмерна улица” коју тренутно читам. На трагу тога, ја сам се као књижевник још од самих почетака у деведесетим определио за активизам у култури и деловање у различитим медијима. Никад ми писање као писање није било довољно. Бавио сам се позориштем, перформансом, организовањем књижевних вечери, учествовао у издавању самиздата и у другим облицима размене „делања и писања”. Једно време сам изводио своју поезију са Аном Врбашки и Марком Дињашким у оквиру њиховог састава „Елис ин вондербенд”. Ипак, никада нисам заборављао да сам је по вокацији књижевник и увек сам се враћао књижевности. Пре отприлике месец, учетвовао сам са једном својом песмом у зборнику „Чији град” у издању иницијативе „Неда(ви)мо Београд и „Контраст издаваштва”. Овај књижевни протест под геслом „Поезија је петиција, петиција је поезија” је апел 42 књижевника за град људи, а не уских интереса. Петиција за град по мери људи јесте петиција против тога да постанемо анонимни грађани и безлична маса различитих биополитичких стратегија државог апарата удруженог са капиталом. Зато ову петицију 42 књижевника није потписало безличним цифрама матичног броја, него текстовима о граду које су написали. Неко овај зборник може назвати брошуром, политичким памфлетом, летком…  Ипак верујем да је зборник „Чији град”, на трагу оног што је Валтер Бењамин записао.

Као особа с инвалидитетом, писали сте чак и о другачијој перцпецији, перцепцији другачијег, хоризонтима и ономе иза њих?

– Већина читаоца који читају моје песме знају за мој инвалидитет. До сада сам избегавао да у својој поезији говорим експлицитно на ту тему, али се утицај овог мог идентитета сигурно на посредан начин очитује на оно што пишем. У рукопису на којем тренутно радим по први пут сам на експлицитан начин проговорио као особа са инвалидитетом. Песма је посвећена Францу Кафки. У Новом Саду је доста тога покренуто по питању активизма и борбе за права особа са инвалидитетом. Посебно бих издвојио жене са инвалидитетом, које су активне у неколико феминистичких организација. Свјетлана Тимотић у оквиру организације „Из круга Војодине” уређује изузетно информативан и занимљив „Портал о инвалидности”, а Милеса Милинковић је вишегодишња директорка филмског фестивала „Ухвати са мном овај дан/ ухвати филм” у чијој организацији и сам учествујем као део селекторског тима. Фестивал ће бити одржан у септембру, у Културном центру Новог Сада. Посетиоци ће имати прилике да гледају краткометражне филмове из целог света који померају границе и руше стереотипе. Филмови говоре о уметности особа са инвалидитетом, спорту, породичном животу, сексуалности, актелним проблемима емиграната…

Игор Бурић

Побацани пасворди

– На позив уредника Владимира Копицла, одлучио сам се за објављивање двојезичног издања изабраних песама у едицији “Катапулт” Завода за културу Војводине. Имао сам поверење у уредничку умешност и дугогодишње искуство познатог новосадског песника, чију сам збирку  „Вапаји и конструкције” читао још као  средњошколац и која је у доброј мери утицала на моје разумевање савремене поезије. Заједнички смо начинили избор. „Побацане пасворде” не схватам као неко хвалисање и подилажење мојој сујети. Избор видим тек као неко пролазно време и рекапитулацију онога што сам до сада написао. Био сам пресрећан када сам чуо да ће моје песме не енглески преводити чувена Нина Живанчевић, сјајна песникиња која је друговала са великим Гинзбергом и  уз чије сам преводе  откривао савремену америчку поезију.

Objavljeno: 01. 08. 2016.

Izvor;: www.dnevnik.rs

Autor: Igor Burić