На леђима коња дечје снаге се удружују

Удружење „Хипотенс” основано је 2007. године као удружење за терапијско јахање, са жељом да се такво јахање стави у правилне токове и да се не дозволи злоупотреба те дисциплине.

Две године имали су успешну сарадњу с Домом у Ветернику, а након тога наставили су програм у новосадским коњичким клубовима, односно последње четири године користе услуге Коњичког центра „Новосадски сајам”.

Ове године су, захваљујући визији људи који вредност терапијског јахања сагледавају на исти начин као и „Хипотенс”, добили на коришћење простор на Камењару. Изградња центра полако почиње и то ће бити место на које ће родитељи моћи да доведу своју децу. За почетак ће користити два или три коња. Садржаји које ће понудити биће комплементарни, мало културног, а мало забавног карактера, делом окупљање друге врсте, промоција здравог начина живота и очувања животне средине. Центар неће бити само за децу с инвалидитетом, него ће радити на томе да се тамо сва деца друже у природном окружењу.

– Када говорим о терапијском јахању, све је више потребе да се говори о активностима потпомогнутим коњем – каже председница центра „Хипотенс” проф. др Јелена Станић. – Широка је палета активности где коњ користи пре свега деци инвалидима, али и младим особама које имају проблеме у адолесцентном периоду одрастања, тако да те активности, сем терапијског јахања, подразумевају и психотерапију помоћу коња, различите педагошке активности, јер се уз коња лакше учи и мотивише дете, као и хипотерапију.

Пре четири године „Хипотенс” је започео сарадњу с Медицинским факултетом и тада је никла идеја да се и студенти укључе у програм специјалне едукације. Том приликом „Хипотенс” је отворио врата и организацијама које раде исти посао и које имају богатије искуство. Екипа из Младинског климатског здравилишча у Ракитни, крај Љубљане, и Рехабилитациони центар „Циријус” из Камника постали су њихови активни сарадници. Сваке године у првој недељи априла традиционално се одржавају едукације о терапијском јахању, хипотерапији и психотерапији.

– Нас искуство учи да терапијско јахање које радимо помаже у поправљању физичких функција, пре свега балансу, смањењу спастичности доњих екстремитета, јачању паравертебралне мускулатуре, која одржава труп у седећем пложају – објашњава Јелена Станић. – Што се тиче физичких аспеката, одржава и побољшава покретљивост великих зглобова и доприноси стабилности карлице код детета, као место ослонца на леђима коња. Иначе, коњски покрет је и круцијални моменат, то је моменат који производи бенефите из терапијског јахања. Дете се помера напред-назад, подиже-спушта карлицу, при томе се благо ротира лево и десно, и све то чини да се карлица детета, које седи на леђима коња, понаша као да природно хода. Друго, јачање и одржавање баланса на трупу веома је важно и значајно појачава мускулатуру трупа, пре свега кичменог стуба и трбушну. При одржавању равнотеже, ангажују се мишићи које је иначе веома тешко ангажовати класичним вежбама.

Посебан бенефит код тих активности, напомиње наша саговорница, јесте то што су нестереотипне, занимљиве за децу. Деца се упознају, имају нове учитеље, сараднике,  другаре, излазе напоље, имају коња којем изражавају своје емоције и брину о њему. Тако се током тог боравка генеришу позитивне емоције, па и с те стране се постиже корист, мимо физичких и  социјалних момената.

– Све то деца веома радо прихватају, а ми смо успели да докажемо, вредновањем ефеката пре и после часова терапијског јахања, да се постиже поправљање функција појединих групација мишића и покретљивости зглобова – додаје Јелена Станић. – Поправљањем физичких и социјалних функција та деца се лакше идентификују са здравом децом. Дете се на коњу осећа сигурније и јаче. „На леђима коња моје снаге се удружују!” – рекло је једно од њих.

За „Хипотенс” је безбедност детета на првом месту. Тимски рад је у првом плану  у том центру. Свако има свој задатак, врло често су родитељи веома активни сарадници, и на плану асистенције, а исто тако и да поделе утиске о томе какве су промене код деце приметили. Свако дете мора имати и сагласност лекара који га је водио до тада, а индиректно се сугерише и које мишићне групе и које функције би водитељ терапијског јахања требало да акцептира. Још један веома битан моменат у сагледавању терапијског јахања и активности потпомогнутих коњем јесте афирмација волонтерског рада. Водитељ терапијског јахања креира час, чини га забавним, тражи од детета шта и како да уради, а и пружа сигурност детету, односно брине о евентуалним наглим покретима. Нарочито је циљ да волонтери буду млади и да на тај начин дају допринос у рушењу предрасуда друштва према маргинализованим групама, у овом случају деци инвалидима.

– „Хипотенс” с великим задовољством спроводи свој програм и спремамо се да што пре отворимо свој простор у којем ћемо додатно оплеменити све што смо до сад урадили и изузетно смо срећни због тога. Било би лепо да и Град препозна потребу за постојањем таквог центра и да буде поносан на то, а уједно и да помогне финансијски. Одраз је и зрелости друштва да се осећа спремно да помогне овој деци – каже проф. др Јелена Станић.

Б. Павковић

Izvor: www.dnevnik.rs

Autor: B. Pavković