Када толеранција и стрпљење затаје

Особе с неким видом инвалидитета свакодневно се сусрећу с најразличитијим препрекама, од архитектонских баријера до предрасуда, које им отежавају живот. Један од њих је и наш суграђанин Бора Иванов, рођен с последицом церебралне парализе, који хода самостално, али отежано, има невољне покрете лица и оштећен вид.

Тај четрдесетшестогодишњи Новосађанин ретко излази из стана, а недавни немили догађаји када је, због несугласице, претрпео увреде појединаца, условили су да сада још ређе седи испред зграде и посматра пролазнике, што му је некада, каже, била једна од омиљених занимација. Он је само још један пример тешког полажаја у којем су инвалиди у нашем друштву.

– Волео бих, ако комшијама није проблем, да се направи клупа испред зграде, пошто је сада нема, да бих неометано седео, да не би долазило до сукоба – каже Бора Иванов.

Он је завршио хортикултуру и воли цвеће, које гаји на тераси, од које је направио прави мали врт. Ипак, чак и због тога има проблема, пошто, након заливања, а због Бориних невољних покрета, део воде падне с терасе, па је чак плаћао и казне, када су долазили комунални полицајци због притужби.

– Када пролијем воду, кажем да сам погрешио, платим казну. Не чиним то намерно. Цвећа бих се тешко одрекао. То и акваристика којом се бавим су ми смисао живота – искрен је Бора.

Његови родитељи кажу да ће направити надстрешницу испод терасе да више нимало воде не би падало испод.

– Има ту доста и у толеранцији – каже Борин отац Борис Иванов. – Генерално, мислим да нисмо толерантни људи, нарочито када се ради о некоме ко је различит. Ипак, довољно је да се потрудимо да не сметамо једни другима. Боримо се с неразумевањем читав живот и добро знамо шта су ти погледи када идемо улицом, или када уђемо у аутобус. Временом смо то научили да превазиђемо и да гледамо свој живот.

Једно од места где особе с инвалидитетом, тачније, с последицама церебралне парализе, могу несметано да се окупе, друже, учествују у радионицама или излажу своје проблеме је Удружење грађана с последицом церебралне и дечје парализе „Сунце”.

– Особе с инвалидитетом сукобљавају се свакодневно са широком лепезом проблема, а кључна препрека је у главама суграђана – каже председник Удружења Љубомир Радовић. – Дешава се и да их псују и вређају, што није допустиво.

То потврђује и Борина мајка Ана Иванов, која каже да се дешавало да њеном сину, услед неразумевања његовог стања, поједици упућују ружне речи, и чак га и расплачу. Због свега тога, њега је све више страх да излази међу људе.

– Мислим да је то често осећање свих људи са сличним стањем. Не можемо рећи да нема добрих људи, пошто има врло коректних суграђана. Обично је у питању мали број индивидуа које су бахате. Стрпљење је кључно – објашњава Борин отац.

Љубомир Радовић из Удружења „Сунце” каже да је врло битно да комшије буду уз своје суграђане који имају неку врсту инвалидитета. Због тога, каже он, треба се борити за разумевање других. Како додаје, некада је грешка и саме породице и особе с инвалидитетом што се не појављују више јер се, због страха, повуку у себе. То је само почетак силних проблема.

– Постоје људи, као што је Бора, који имају невољне покрете или једноставно ходају незграпно – каже Радовић. – Када таква особа ушета у кафић, конобар помисли да је пијана. Такође, нажалост, још увек има породица које крију особе с инвалидитетом у кући. Боримо се и против тога. Желимо да особе с инвалидитетом буду што више међу људима, да се социјализују, да расту једни поред других. Свима се може десити инвалидитет, било то у саобраћају, од крушке која је пала, или су се оклизнули с мердевина или на степеништу.

Како каже Борин отац, у реду је када неко не зна довољно о томе како да се постави према особи с инвалидитетом и како да помогне, све док је тај неко добронамеран.

Izvor: www.dnevnik.rs

Autor: D. Ristić