Šta sam naučio od ujaka o intelektualnom invaliditetu

Danas je to teško zamisliti, ali pre 20 godina moj ujak, čovek sa intelektualnim invaliditetom, često je pio alkohol.

Stvarno nije trebalo, ali pio je, u pabovima po gradu i u maloj opštinskoj kući u kojoj je živeo s mojom bakom.

Dane je provodio u radionici za ljude s posebnim potrebama, na koje se danas gleda kao na izrabljivačke, ali tada su u njima on i njegove kolege mogle da zarade nešto novca koji su mogli da troše na stvari koje su ih činile manje izopštenim iz društva.

Za mog ujaka, to je bilo ispijanje piva, hobi koji je moja baka ohrabrivala, dok jedne večeri sredinom devedesetih nije popio malo više i polomio prst na nozi kada je šutnuo neki stub.

Koeficijent inteligencije mog ujaka je negde između 35 i 49, što znači da ima „umereni“ intelektualni invaliditet, te je donedavno bilo potpuno prihvatljivo da ga nazivaju „retardiranim“.

Simptomi intelektualnog invaliditeta su bezbrojni i mogu da uključuju ne samo nesposobnost čitanja i pisanja, već i poteškoće s pamćenjem, rešavanjem problema i učenjem društvenih normi.

Uzrok je nepoznat u skoro 50 odsto slučajeva (ovo se odnosi i na mog ujaka), a tri najpoznatija su Daunov sindrom, velokardiofacijalni sindrom i fetalni alkoholni sindrom.

Opširnije na vice.com/rs.

Izvor: www.b92.net