„Orlovi“ idu na Mondijal! Srpski fudbaleri „Specijalne olimpijade“ prvaci Evrope!
„Orlovi“, ugledajte se! Tako bi mogla da glasi jedina rečenica koja je važna za ovu priču. Ali, da bi priča bila potpuna, ona mora da ima početak i svoj kraj. Početak glasi: bile jednom osobe sa posebnim potrebama. I, retko ko je za njih mario, osim njih samih, njima najbližih i onih retkih, baš retkih kojima je do njih stalo. Tako udruženi, zbijeni u male, majušne redove, boreći se najpre sa sobom, a onda sa predrasudama – izrasli su u šampione. Evropske šampione. U fudbalu.
Možda ste čuli za „Specijalnu olimpijadu“. Možda i niste. Za oni baš takve, pre nego što priča počne, jedan kratki uvod. „Specijalna olimpijada“ je međunarodna organizacija koja podstiče i angažuje ljude sa mentalnim poteškoćama. Ona promoviše širom sveta njihovo prihvatanje, razumevanje tih osoba i poštovanje koje zaslužuju.
Priča o kojoj je danas reč, ili tačnije lekcija, glasi: intelektualna ometenost ne znači da neko ne može da bude šampion. I, ta lekcija ide ovako.
U Srbiji postoji čak 12 fudbalskih klubova „Specijalne olimpijade“. Ima ih širom naše zemlje, a reprezentacija je dobila priliku da se na šampionatu Evrope nadmeće sa najboljima. Ulog nije bio mali: borba za trofej, ujedno i za plasman na Svetsko prvenstvo Specijalne olimpijade koje će se 2014. godine održati u Brazilu. Baš gde i onaj Mondijal o kome smo toliko maštali.
Samo, od maštanja slaba vajda ako se ne prione na to – da šta god da je naš talenat umnožimo. Oplodimo. Da nas on vine ne iznad drugih, nego iznad sopstvenih strahova i predrasuda.
Naoružani tom željom, a oklopljeni trudom koji su uložili da to sebi i dokažu, naši fudbaleri Specijalne olimpijade krenuli su u Varšavu. Teško da bi odlazak na prvenstvo Evrope bio moguć bez pomoći Ministarstva omladine i sporta, kome su beskrajno zahvalni za pruženu priliku. Teško bi i tamo bilo, da im nije bilo šefa delegacije Nemanje Stanojevića. Teško bi bilo da nije bilo i stratega reprezentacije Miodraga Maksimovića.
A u Varšavi, lekcija je prerasla u bajku. Naši fudbaleri stigli su do finala, a u njemu pobedili Rumune sa 2:1 i osvojili zlato.
Na medalji nije pisalo „Bravo za pobedu nad tuđim predrasudama“. A trebalo bi.
Nije ni na drugoj strani medalje pisalo „Hvala na podsećanju“. A trebalo bi.
Jer, ne samo da su ti momci postali prvaci Evrope i ne samo da su se plasirali na njihov Mondijal, već su i nas sve podsetili na jako važnu stvar.
U svakome od nas čuči šampion. Nečega.
Ostalo je samo pitanje – što ga već jednom ne pustimo da to i pokaže?