PROBALA SAM DA BRINEM O INVALIDU U SRBIJI: Evo kako sam prošla!

Dok sam prolazila, gurajući metalna kolica, nailazila sam na razna lica. Jedni su okretali glavu nakon nekoliko sekundi, neki su se ponašali kao da ne postojimo, ali najteži su bili oni koji su pogled zadržavali na nama. Oni puni tuge, saosećanja i blagodati. Tada mi se vratila vera u ljude. Dobre ljude.

Koliko teško žive osobe sa posebnim potrebama i kakva je njihova svakodnevnica, ne može zamisliti ni jedan čovek, sve dok se ne postavi na njihovo mesto i makar na trenutak sebi ne uskrati ono što ima. A na žalost, najčešće nismo svesni onoga što imamo, sve dok to ne izgubimo.

Ni moj kolega ni ja nismo imali predstave o poteškoćama, mukama i strašnom iskustvu koje nas je čekalo. Naš zadatak je bio da prođemo centrom Beograda. On u invalidskim kolicima, a ja gurajući ga kroz masu.

Sama ideja zvučala je interesantno, jer smo želeli da istražimo kako se ljudi ophode prema onima koji nemaju taj “luksuz” da život vode na normalan način. Međutim, čim smo izašli na pločnik, sve se promenilo.

Napolju je duvala košava, a ja sam koračala beogradskim trotoarom, gurajući svog kolegu u invalidskim kolicima. Krenuli smo od Terazija, ka Knez Mihailovoj ulici. Škripa metalnih točkova, odjekivala je svakim korakom. Ili mi se ipak činilo…

On je sedeo, pognute glave, u tišini. Oboje smo bili u šoku. Mogu samo da zamislim šta mu je tada prolazilo kroz glavu. Ali znam da je meni prva misao bila problem na koji sam odmah naišla – Kako da pređemo ulicu?

U samom centru glavnog grada naše zemlje, pločnik je od asfalta bio odignut 10 do 15 centimetara. Nigde nije bilo nikakve rampe ni mesta gde bi moglo da se prođe sa kolicima. Pokušala sam da ga popnem na pločnik. Bezuspešno. Onda i drugi put. Opet bez uspeha.

Bila sam nemoćna.

Tek što sam podigla pogled, u pomoć su mi priskočila tri muškarca. Na njihovom licu videlo se saosećanje i duboka zabrinutost. Iskreno, bila sam iznenađena. Jesam. Ma koliko ovo možda zvučalo čudno. Nisam očekivala da će ljudi odmah reagovati. Iako nisam mogla, u tom trenutku sam želela da ih zagrlim.

Jedan od njih trojice me je pogledao i tiho rekao:

 – Moja majka je bila invalid…

Ništa više nije dodao, jer je njegov pogled bio dovoljan. Kada smo se uspeli na trotoar, nastavili smo dalje. Pokušali smo da uđemo u jedan od poznatijih butika, ali su nas u tome sprečila tri visoka stepenika i ponovo to što ni tu nepokretnim osobama nije bio omogućen pristup.

Stajala sam na ulazu, čvrsto držeći ručke. Iz butika niko nije izlazio, iako su nas kroz stakleni izlog videli. Nekoliko prolaznika je ponovo prišlo i za tren podiglo kolegu u kolicima.

Nakon sat vremena, pokušali smo da pronađemo neki toalet, koji bi bio prilagođen osobama sa posebnim potrebama. Odmah pored Narodnog pozorišta, naišli smo na javni ve-ce. Međutim… ulaza za nas nije bilo. Dugačke stepenice prostirale su se sa obe strane… Nismo mogli proći.

Dok sam prolazila, gurajući metalna kolica, nailazila sam na razna lica. Jedni su okretali glavu nakon nekoliko sekundi, neki su se ponašali kao da ne postojimo, ali najteži su bili oni koji su pogled zadržavali na nama. Oni puni tuge, saosećanja i blagodati.

Tada mi se vratila vera u ljude. Dobre ljude.

Nakon dva sata obilaska Beograda, kolega i ja smo se ćutke kretali ka redakciji. Oboje u šoku i oboje puni različitih utisaka. Nismo progovarali.

On je postao svestan koliko je zapravo teško osobama sa invaliditetom, a ja sam shvatila koliko je teško ljudima koji o njima vode brigu.

Redakcija “Telegrafa” se ovom prilikom zahvaljuje ortopedskom zavodu “RUDO”, koji nam je ustupio jedna kolica i na taj način pomogao da se cela priča realizuje.

Izvor: www.telegraf.rs

Autor: D. Čavić