Sudije i ne vide ljude koje proglašavaju nesposobnima

NAŠA PRIČA – Analiza sudskih presuda u slučajevima oduzimanja poslovne sposobnosti.

Beograd – U Srbiji oko 3.000 građana godišnje ostane bez poslovne sposobnosti. Poslovna sposobnost se, nakon završetka sudskog postupka oduzima osobama sa invaliditetom, intelektualnim i mentalnim teškoćama i ta lica ostaju bez prava na brak i rađanje dece, zatim bez prava na rad i glasanje, ali i upravljanje sopstvenom imovinom,

Nakon što im se oduzme ova vrsta sposobnost dodeljuje im se staratelj – srodnik, radnik centra za socijalni rad ili zaposleni u psihijatrijskim ustanovama (ako je lice tamo smešteno) – koji brine i o imovini tih lica i posle njihove smrti je nasleđuje.

Međutim, ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da se poslovna sposobnost – a time i većina osnovnih ljudskih prava – oduzima veoma lako. Naime, analiza određenog broja sudskih presuda iz prethodne četiri godine pokazala je da u velikom broju slučajeva sudija nije saslušao, pa čak ni video lica kojima oduzima poslovnu sposobnost, nego su odluke donošene na osnovu lekarskih dijagnoza i nalaza veštaka, bez kritičkog sagledavanja ostalih činjenica, te uz neminovnu prisutnost predrasuda.

Analiza pokazuje da u 85 odsto slučajeva u odluci suda ne postoji podatak da je sud saslušao osobu o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje, a ne postoji ni podatak da su sudije uopšte pokušale da uspostave vizuelni kontakt sa tom osobom.

Takođe, obrazloženja sudskih odluka su slaba, gotovo nejasna i neusklađena. Tako u velikom broju slučajeva ostaje nejasno kako je, osim na osnovu dijagnoze, sud zapravo došao do zaključka o nesposobnosti osobe da samostalno rasuđuje u svim oblastima života.

Prema rečima Dragane Ćirić Milovanović, direktorke Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, iako vizuelni kontakt svakako nije dovoljan da bi sudija procenio kompetentnost osobe, odnosno da bi se ona vrednovala, to bi ipak morala da bude nezaobilazna početna tačka.

„Ako sudija čak i ne vidi osobu čiju kompetentnost procenjuje, on u potpunosti sebe lišava mogućnosti da proveri procenu, ali takođe i mogućnost uspostavljanja komunikacije i saslušanja, što zakon nalaže. Podaci o (ne)saslušavanju osoba jasno pokazuju da se izuzetak propisan zakonom pretvorio u opšte pravilo. To, naravno, otvara prostor za zloupotrebe samim tim što se dobijena mišljenja veštaka ne dovode u pitanje, a osobi se uskraćuje pravo da ove navode ospori“, kaže Ćirić Milovanović.

S druge strane, u ono malo slučajeva u kojima je sud saslušao osobu o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučivalo u odlukama nema informacija o tome šta je ona zapravo izjavila u postupku, niti da li je uopšte razumela sam postupak. U slučaju da osoba nije razumela smisao postupka i posledice, nije moguće utvrditi šta je preduzeto kako bi se upoznala s tim.

„Često su osobe kojima se oduzima poslovna sposobnost i njihove porodice ili neinformisane ili su pogrešno informisane o tačnim posledicama koje će oduzimanje poslovne sposobnosti i stavljanja pod starateljstvo imati na njihov svakodnevni život. Osobe ne znaju koje vrste odluka neće moći samostalno da donose, kao ni ko će ih donositi u njihovo ime. Tako se osoba protiv svoje volje može smestiti u instituciju i izgubiti pravo raspolaganja sopstvenom imovinom i prihodima, o čemu će nadalje odlučivati, odnosno kojima će nadalje raspolagati njen zakonski staratelj“, naglašava naša sagovornica.

Kako zaključuje, lišavanje poslovne sposobnosti je izuzetno nepravedno, pa tako, zbog gubitka prava i bez dobijanja neophodne podrške sistema, ove osobe postaju još marginalizovanije.

Miloš Janković, zamenik zaštitnika građana, objašnjava da je lišavanje poslovne sposobnosti pravni institut čiji je smisao da zaštiti interese lica koja zbog svoje nesposobnosti za rasuđivanje nisu u stanju da u pravnom prometu zaštite svoju imovinu i imovinske interese, ali da se u praksi humani cilj tog instituta pretvara u svoju suprotnost.

„Lišavanje poslovne sposobnosti je u brojnim slučajevima sredstvo da nad imovinom lica lišenih te sposobnosti isključivi korisnici postanu njihovi staraoci. To se najčešće ostvaruje tako što se vlasnici imovine lišeni poslovne sposobnosti udaljavaju od svoje imovine i smeštaju u psihijatrijske i socijalne ustanove, što se čini na osnovu odluke staraoca. U psihijatrijskim i socijalnim ustanovama mnogi od njih su ograničeni u kretanju, zaključani, odnosno lišeni slobode. Dakle, kraće rečeno: lišavanje poslovne sposobnosti prerasta u lišavanje imovine i lišavanje slobode“, kaže Janković.

Izradu ovog teksta finansijski je podržala Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu. Sadržaj ovog teksta je isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kraljevine Norveške

Postupak

Postupak za oduzimanje poslovne sposobnosti sud pokreće i vodi po službenoj dužnosti, kao i na predlog organa starateljstva, bračnog partnera, deteta, roditelja ili rođaka lica kod koga su se stekli zakonski uslovi za lišavanje takve sposobnosti.

Izmena zakonskih propisa

Iako je nedavno izmenjen Zakon o vanparničnom postupku, kojim je regulisano pitanje oduzimanja poslovne sposobnosti, praksa pokazuje da postojeći zakonski okvir još uvek nije adekvatan ukoliko imamo u vidu da je ovo pravo jako važno, odnosno da se osoba lišava skoro svih prava. Analiza sudske prakse pokazuje da treba ozbiljno razmotriti sistemske promene u ovoj oblasti. Ipak, Ćirić Milovanović kaže da je do reforme zakonodavstva moguće unaprediti sudsku praksu korišćenjem postojećih ovlašćenja, poput saslušavanja osobe, prisustvovanja postupku veštačenja, te procene kvaliteta pravnog zastupanja osobe.

„Takođe, može se koristiti institut delimičnog lišavanja poslovne sposobnosti umesto potpunog“, kaže ona.

Izvor: www.danas.rs

Autor: B. K.