Želimo šansu a ne privilegije!

Gluva i nagluva lica na margini društva. Poslodavci uopšte nisu zainteresovani da ih zaposle, problem imaju i u komunikaciji sa šalterskim radnicima koji često nemaju strpljenja da ih saslušaju, a neretko su i obećanja koja dobijaju u ustanovama i institucijama samo „prazna priča“.

Prema kazivanju gluvih i nagluvih lica ovu su najčešći, ali ne i jedini problem sa kojima se susreću u  komunikaciji sa redovnom populacijom. O neprijatnostima, poput ignorisanja i uvreda od strane pojedinaca na račun njihovog hendikepa ne žele ni da govore, a utočište nalaze u krugu porodice ili u Udruženju koje u Kruševcu postoji od 1955. godine i okuplja gluva i nagluva lica Kruševca, Aleksinca, Brusa, Ćićevca i Varvarina.

Osnovna organizacija gluvih i nagluvih sa oko 150 članova od kojih najmlađi ima dve a najstariji 88 godina, mesto je gde se gotovo svakodnevno druže bez straha da će naići na nerazumevanje, dele radost i tugu, razmenjuju iskustva, rešavaju problem, dogovaraju se i pripremaju za takmičenja iz različitih oblasti (sa kojih obavezno donose medalje koje krase prostorije udruženja)… To je mesto gde se osećaju zaštićenim od mnogih nepravdi sa kojima se suočavaju u kontaktu sa „čujućom“ populacijom.

Jedan od članova, ujedno i predsednik ovog Udruženja, je i četrdesetosmogodišnji Radoslav Milanović, koji je posle 25 godina rada u Trajalu otpušten kao tehnološki višak. Novi posao nije mogao da nađe jer, kako kaže, niko od poslodavaca nije imao želju ni da ga sasluša.

– Imam suprugu i dva sina i u mojoj porodici svi su gluvi. Uzalud i sinovi i ja pokušavamo da nađemo posao, niko nije zateresovan da nam pruži šasu, makar kroz neki probni rad. To je velika nepravda, jer gluvi i nagluvi ljudi mogu da rade mnoge poslove, podjednako dobro kao i oni koji nemaju problema sa sluhom – objašnjava on, naglašavajući da je ova populacija ne traži od države i društva sažaljenje i privilegije, već šansu da živi i radi kao svi ostali.

Prema njegovim rečima problem je i to što gluvi ljudi od zaposlenih u kruševačkim ustanovama i institucijama često dobijaju lažna obećanja onda kada im je potrebna određena stručna pomoć, a ništa manji problem je i komunikacija sa „čujućim“, posebno sa šalterskim radnicima koji često nemaju strpljenja da ih saslušaju.

– Ovo se pre svega odnosi na nagluve ljude koji dobro govore ali je, da bi komunikacija bila dvosmerna, neophodno da sagovornik govori malo glasnije i sporije. Međutim, šalterski radnici često nemaju ni strpljenja ni razumevanja – kaže Milanović, dodajući da se upravo zbog takvog nedostatka tolerancije, nagluvi ljudi prinuđeni da koriste usluge znakovnih prevodilaca, čime se često „krade“ vreme onima koji uopšte ne čuju, a kojima je možda baš u tom trenutku potreban tumač.

Udruženje, prema rečima Ivane Đorđević Filipović, defektološkinje i sekretarke OO gluvih i nagluvih, ima tri tumača, što trenutno zadovoljava potrebe onih kojima je ova usluga neophodna, a do problema dolazi zbog nerazumevanja opšte populacije za značaj znakovnog jezika.

– Među prvima smo u Srbiji pre četiri godine osnovali prevodilački servis za znakovni jezik, imamo tri tumača koji su na usluzi 24 sata, uspevamo svima da izađemo u susret, a naši članovi ovu besplatnu uslugu mogu da zatraže lično ili putem SMS-a, skajpa ili mejla (dnevno se beleži 10-tak poziva) – kaže Đorđević Filipović dodajući da problema u rasporedu može doći ukoliko je, na primer, ženski tumač zauzet baš u trenutku kada je ova usluga potrebna ženi koja ide na ginekološki pregled ili ukoliko je sezona gripa, pa su i potrebe za tumačima u lekarskim ordinacijama već od uobičajenih.

Prema njenim rečima, jednog tumača finansira resorno ministarstvo, dok drugi rade volonterski i to posao koji traje 365 dana u godini, 24 sata dnevno. Do 2011. godine, u okviru projekta „Eliminacija komunikacionih barijera“ Gradska uprava je finansirala jednog tumača, a nakon završetka projekta prestalo je to finansiranje.

– Nerazumevanje za značaj postojanja znakovnih prevodilaca pokazuje preko 90 odsto ustanova i institucija u Gradu time što se, uz obrazloženje da nemaju finansijskih sredstava nijednom do sada nisu odazvali pozivima Udruženja da učestvuju na kursevima za znakovni jezik i tako osposobe makar jednog svog radnika za osnovnu komunikaciju sa gluvima i nagluvima – kaže Đorđević Filipović.

Kada je u pitanju zapošljavanje, ona ističe da se otpor poslodavaca nije promenio ni nakon donošenja zakona koji ih obavezuje na zpošljavanje određenog broja invalida.

– Zakon ništa nije promenio jer poslodavci radije plaćaju kazne nego da zaposle invalide. Gde god da smo pokušali da pronađemo posao za naše članove naišli smo na odbijanje jer očigledno ne znaju ili ne žele da znaju da gluve osobe mogu raditi sve poslove izuzev onih gde je neophodna direktna komunikacija (trgovac, šalterski radnik…) ili one koji se rade na visini, poput građevinskih radova – kaže ona dodajući da se deo ljudi iz ovog Udruženja jednom godišnje aganžuje kroz javne radove, ali da to nije trajno rešenje.

Nezaposlenost određenog broja invalida rešilo bi se, kako navode u ovom Udruženju, osnivanjem Zaštitne radionice ili Socijalnog preduzeća u kojem bi oni radili na poslovima za koje su školovani koji su prilagođeni njihovom stepenu invaliditeta, a radilo bi se na poslovima šivenja, krojenja, poslovima sa plastikom, kartonažom… Osnivači bi mogli da budu Gradska uprava ili Nacionalna služba za zapošljavanje, jer Udruženje zakonski to nije u mogućnosti.

A o tome kako su se nekada zapošljavala invalidna lica, u vreme kada zakon na to nije obavezivao poslodavce, svedoče Slađana Stošić i Perica Urošević, tumači za znakovni jezik u ovom Udruženju, oboje deca gluvih roditelja.

– Mislimo da su nekada gluva lica bila u mnogo boljem položaju. Bilo je posla za sve, a naši roditelji su, kao i većina ljudi sa oštećenjem sluha, u to vreme radili i zarađivali dovoljno za pristojan život – kažu oni, naglašavajući da, kao ljudi koji su ceo život proveli sa gluvim licima, mogu sa pravom reći da su to osobe koje se intelektualno ne razlikuju od „čujućih“, te da na određenim poslovima mogu dati i bolje rezultate.

Priču da gluva i nagluva lica često ne veruju onima koji to nisu, da se zbog nerazumevanja od strane redovne populacije uglavnom druže međusobno, te da su kao deca gluvih roditelja često bili svedoci koliko ljudi iz neznanja ili nedostatka osećaja svojim ponašanjem mogu povrediti one koji ne mogu da ih čuju, ali svakako mogu da vide i osete kada su neprihvaćeni.

NSZ i bolnice, primeri dobre prakse

– Od 2010. godine u kruševačkoj bolnici uvedena je praksa da gluva i nagluva lica imaju prednost prilikom pregleda, što nama puno znači, posebno zbog prevodilaca koji često nisu u situaciji da sa našim članovima dugo čekaju kod lekara – kažu OO gluvih i nagluvih.

Kao primer dobre prakse navode ovogodišnju filijalu Nacionalne službe za zapošljavanje kao jednu od retkih koja se odazvala pozivu Udruženja i na kurs znakovnog jezika poslala određeni broj svojih radnika.

Za posao tumača nije dovoljno samo poznavanje znakovnog jezika

Pošto u Srbiji ne postoji formalno obrazovanje za ovo zanimanje, tumači za znakovni jezik su uglavnom deca gluvih roditelja, nastavnici u školama za gluve i nagluve i sekretari Udruženja. Postoji tri nivoa znanja, a praksa kaže da se dobar prevodilac postaje tek nakon pet godina provedenih sa ovim licima. Osim dobrog poznavanja srpskog i srpskog znakovnog jezika, prevodilac mora poznavati i društvene i kulturne karakteristike zajednice gluvih. Ne sme biti pristrasan niti izražavati lična mišljenja. Njegovo profesionalno ponašanje podrazumeva stručnost, tačnost, diskreciju, stalno stručno usavršavanje, solidarnost, nediskriminaciju, poštovanje korisnika…

Izvor: GRAD – KRUŠEVAC – Van rubrike

Autor: D. P.