Autizam – bolest ili osobina?

Kada napolju sija sunce, Džon najviše voli da ostane u svojoj sobi. Njemu smeta svetlucanje. Takođe mu smeta buka, a i kada je u autobusu sa njim nepoznato dete. Džon ima 12 godina, i autističan je. „Ne ume da piše, ne ume da govori i ne razume sve“, kaže njegova majka Monika Šele-Najt. „Negde je na nivou jednogodišnjeg ili dvogodišnjeg deteta.“ Kada mu je bilo tri godine, lekari su ustanovili da pati od autizma. Ljudi koji pate od ovog oblika autizma retko nauče gestikulaciju i mimiku i imaju probleme da razumeju osećanja. Mnogi od njih se drže ustaljenih rituala, poput strogih dnevnih rasporeda.

I Rajner Dele je autističan. Dijagnoza mu je postavljena već kao odraslom čoveku – on ima Aspergerov sindrom. To znači i da ne pati od poremećaja u govoru i duševnom razvoju „Ali u mojoj đačkoj knjižici piše: Ne uklapa se u odeljensku zajednicu“, objašnjava ovaj 43-godišnjak. „Nikad nisam razumeo kako funkcioniše prijateljstvo i uvek sam se radovao kada bi me ljudi ostavljali na miru, da bih mogao da čitam.“ Dijagnoza Aspergerovog sindroma za njega je bila olakšanje – konačno je imao objašnjenje za teškoće u ophođenju sa drugim ljudima. Rajner Dele se danas nalazi u Aspiesu, najvećem savezu autista, radi kao prevodilac i autor je na Vikipediji: „Talentovan sam i zainteresovan za geografiju i istoriju. Ponekad satima pišem liste vladara ili prestonica. Ali naučio sam da to iskoristim“.

Ekstremna varijanta muškog mozga

I dok neki autisti nikada ne nauče ni da govore, drugi izuzetno dobro vladaju jezicima. Pojedini su nespretni, drugi crtaju satima – postoje zaostali autisti kao i oni sa izuzetnim pamćenjem za brojeve. Svi oni, međutim, imaju određene šablone ponašanja koje stalno ponavljaju i imaju slične teškoće u ophođenju sa ljudima. Do pre nekoliko godina, vladalo je mišljenje da se oblici autizma u osnovi razlikuju među sobom, kao i da ih uzrokuju odvojene stvari, ali danas veliki broj studija pokazuje da je razlika samo u stepenu autizma.

Skeneri mozga nam govore da autistični ljudi imaju smanjenu aktivnost u delovima mozga zaduženim za osećanja i govor, ili za pamćenje lica. Umesto toga, postoji jača aktivnost u regionima koji sa bave analizom objekata i detaljima u nekom sistemu. Britanski istraživač autizma Sajmon Baron-Koen smatra da je mozak autista zapravo ekstremna varijanta muškog mozga. On je merio sadržaj prenatalnog testosterona u plodovoj vodi kod trudnica. „Kada smo ispitivali decu, nakon porođaja, otkrili smo da deca ispoljavaju više autističnih tendencija ukoliko je udeo testosterona bio viši.“

Mozak autističnih ljudi razlikuje se od onog tipičnog i time što su receptori za dopamin i serotonin raspodeljeni drugačije. Ovi neurotransmiteri su, između ostalog, odgovorni i za strah i motivaciju. Studije sprovođene na Univerzitetu Frajburg pokazuju da je komunikacija između nervnih ćelija u mozgu osobe koja pati od autizma ometena, kao i da je autizam povezan sa genima. Naravno, to može da objasni samo pojedine simptome, na primer, smetnje u govoru.

Uticaj okruženja na rizik od autizma

Sven Belte je direktor centra za istraživanje nervnih poremećaja pri Institutu Karolinska u Stokholmu. On smatra da genetika nije jedini uzrok autizma. „U jednoj studiji u Danskoj, nedavno je utvrđena veza između autizma i virusnih infekcija u trudnoći. Tada je ustanovljeno da se rizik od autizma kod deteta povećava za dva posto kada majka ima takvu infekciju tokom trudnoće.“ Tu su i pojedini lekovi, koji mogu da dovedu do komplikacija u trudnoći, pa čak i zagađenje vazduha. Međutim: “Ovi faktori nisu podjednako rizični za svakog. Nastanak autizma kod pojedinca može da bude jako komplikovan,“ kaže Belte.

Dijagnoza je i dalje subjektivna

Šta je to autizam? O tome psihijatri i neurolozi odlučuju pre svega na osnovu posmatranja pacijenata, beležeći ustaljene obrasce ponašanja, i probleme u društvenoj interakciji. To je i dalje subjektivna procena. Inge Kamp-Beker nalazi se na čelu odeljenja za psihologiju dece i mladih na univerzitetu u Marburgu. „Mnogo studija pokazuje da je autizam pre jedna osobina, da postoje karakteristike autizma i kod normalnih ljudi, i u još većem stepenu kod ljudi koji pate od nečeg drugog. Ali šta je tačno autizam? To je sve nejasnije.“

Granica između zdravlja i bolesti povlači se uglavnom tamo gde autistično ponašanje vodi dotle da neko ne može da samostalno ispuni svakodnevne obaveze. Ali da li je autizam karakterna osobina ili oboljenje? Da li su autistični ljudi jednostavno na kraju spektra veoma, veoma povučenih i nekomunikativnih osoba, ili postoji kvalitativna razlika između njih i ostalih ljudi? To ne zna ni naučnik Sven Belte: „Menjao sam sopstveno mišljenje o tome 20 do 30 puta, jer to je jako teško pitanje.“