Povreda kičmene moždine može da se dogodi i tebi!

Sami biramo kakav će nam biti pogled na svet i ono što nam se dešava.  Možemo sve posmatrati crno-belo, ali uvek možemo dodati i malo boje, ma koliko crno izgledalo.  Povreda kičmene moždine je definitivno najgora stvar koja mi se dogodila u životu i nešto što nikome, nikada ne bih poželela. Sa druge strane, to je nešto što se događa i što će se nažalost događati. Kada prvo ne znate da li ćete preživeti, a zatim, od nekog ko bi trebalo da se razume u ono što radi, dobijete 1% posto šanse da ćete ikada pomeriti bilo šta, to sve izgleda poprilično crno. Život se potpuno promeni, ali opet, preživeli ste!

U takvoj situaciji se sigurno svako zapita zašto se to dogodilo. Zbog čega baš meni?! Odgovora na to pitanje nema. Nekada to prouzrokuju naši postpuci, nekada postupci drugih ljudi, ali kada se sve sabere i oduzme, ostaje da se to dogodilo. Život se nastavlja, a mi biramo kako ćemo ga nastaviti. Ili bi barem trebalo da mi budemo oni koji će izabrati.

Jasno je da nije ni malo lepo i ni malo lako proći kroz taj neki prvi period posle nesreće, ali sve to dodatno otežavaju neke druge stvari. Da se preciznije izrazim, ne stvari, već ljudi. Prvo doktori i medicinsko osoblje koji vas bez imalo obzira obaveste da više nikada nećete moći da hodate, da ćete život provesti u krevetu, da nikada ništa nećete moći sami da uradite. Onda su tu prijatelji, rođaci, poznanici, pa čak i najbliži članovi porodice koji  sažaljevaju vas, ono što vam se desilo i naravno vaš život za koji oni ne vide nikakvu budućnost.

Kao neko ko nije znao apsolutno ništa o povredi kičmene moždine pre nego što mi se desila, nisam znala ni kakav je život posle povrede. Smatrala sam da je ono što doktori kažu najistinitija istina koju mogu čuti. I da se ne lažemo, nemoguće je ostati imun na ponašanje, suze i žaljenje najbližih. U tom periodu pored zdravstvenih komplikacija koje sam imala, vodila sam najtežu borbu. Borila sam se sa samom sobom.

Budi jak, budi jači, budi najjači!

-”Jadna, kako će ona dalje živeti”                                                                                                                                                                                                         -”Žalosno je što joj se tako mladoj život već završio”

-”Ne daj Bože da i drugi roditelji dožive da im dete postane nesposbno”

To su samo neke od rečenica koje sam svakodnevno slušala. I da, zbog svega toga, pitala sam se koliki ću teret biti svojim roditeljima i šta će biti svrha mog življenja kada ne mogu ništa sama da uradim. Ne može se izbrojati koliko ružnih misli i pitanja je bilo u mojoj glavi, ali dođavola želela sam da nastavim svoj život i pokažem drugima da sam ja i dalje ja. Borba između prihvatanja onoga što mi drugi govore i onoga što sam ja želela trajala je i dalje.

Bitan, ako ne i najbitniji, trenutak u svemu tome bila je poseta jedne devojke koja je nešto ranije doživela povredu kičmene moždine. Njen osmeh (imala ga je sve vreme), način na koji je razgovarala sa mnom i odgovori na sva pitanja koja sam joj postavila zaokružili su najdebljom mogućom linijom moju odluku da nastavim svoj život uprkos svemu i to onako kako ja želim. HVALA MILICE!

Posle bolnice usledila je nova borba mene sa mnom. Ovog puta borba zbog pristupačnosti koje skoro i da nema u mom okruženju, sažaljivih pogleda 99% ljudi koji bi prošli pored mene i njihovih još sažaljivijih, a vrlo često i besmislenih, komentara, kao i navikavanje na skroz drugačiji način funkcionisanja. Priznajem, nisam znala koliko će zaista biti teško ići prema cilju koji sam odredila, ali ne žalim ni jednog trenutka.

Moj pogled na svet i život se potpuno promenio. Oni koji su trebali, nastavili su da mi pružaju podršku u svemu. Mnogi nisu, ali o njima nema potrebe pisati. Upoznala sam, ni sama ne znam koliko, divnih i pre svega pozitivnih ljudi koji upotpunjuju moj život u svim aspektima. Ne postoji ni jedan razlog zbog kojeg bi me bilo ko gledao drugačije nego kao osobu koja ima vrednosti, vrline i mane kao i bilo ko drugi. Koristiti invalidska kolica ne znači prestati biti čovek.

Kao i u svemu, ako iskusite nešto spoznaćete kako to nešto zaista izgleda, ali sa tim ne mislim da svaki čovek treba da se povredi, naprotiv, dovoljno je da saslušate nekog ko se nalazi u takvoj situaciji, da malo pročitate o tome, sednete u ta kolica(neće vas ujesti) i osetite samo delić onoga kako izgleda tako živeti. Život nakon povrede kičmene moždine nije lak, ali je i te kako moguć. Ljudi koji dožive povredu se bore na sve načine i koliko god su u mogućnosti da se vrate svojim aktivnostima, nastave da se školuju, rade, bave se sportom, osnivaju porodicu i sve ono što svaki čovek želi, da žive život.

Živeti život nije posebna potreba

Novinari, predstavcni vlasti, građani, ljudi najrazličitijih profesija i godina ali u dosta slučajeva i osobe koje imaju neku vrstu invaliditeta nazivaju osobe sa invaliditetom, osobama sa posebnim potrebama. Život nije posebna potreba. Iz različitih razloga ljudi različito obavljaju svakodnevne aktivnosti, kao što su spremanje hrane, vođenje dece u školu, polaganje ispita, vođenje brige o higijeni i zdravlju, odlazak u prodavnicu itd. Ja u tome ne vidim ni jednu jedinu posebnu potrebu. Slobodno me ispravite ako grešim.

Niko ne zna šta nam život nosi sutra, ali ako iz bilo kojeg razloga mislite da povreda kičmene moždine ne može da se dogodi i vama ili nekome ko vam je drag, moram biti iskrena, u zabludi ste.

Povrede kičmenog stuba su jedne od najtežih povreda, jer su neretko praćene i povredom kičmene moždine. Postoje različiti uzroci ovih povreda, ali najčešće su prouzrokovane saobraćajnim nesrećama, zatim skokovima u vodu, padovima, nasiljem, sportskim nezgodama i drugim uzrocima.

Kada je reč o povredi kičmene moždine, prvi i jedini problem koji vide ljudi, ako se u životu nisu susretali sa tim na bilo koji način, jeste nemogućnost hodanja. Istina je da nepostoji jedan problem. To je čitav skup manjih i većih problema koji variraju od osobe do osobe, odnosno od povrede do povrede. Samo neki od njih su jako nizak krvni pritisak, infekcije, neuropatski bolovi, gubitak osećaja itd. Zaista opširan tekst o tome na engleskom jeziku možete pročitati na vikipediji.

Ne čekajte da se nešto dogodi da biste promenili neke stvari u svom životu, a samim tim i u životu drugih ljudi. Prihvatanje čoveka kao čoveka je veliki korak i sigurno najvažnija stvar ka poboljšanju mnogih drugih.

Budite primer razumevanja, podrške i pre svega ljudskosti.

Zar želite da zbog vas nečije sutra bude bespotrebno mnogo teže?