U birokratskom lavirintu

Omiljeni Miloševićev premijer, omraženi Mirko Marjanović, često je u svojoj političkoj karijeri koristio izraz “liliputanci”, kako bi omalovažavao svoje političke protivnike, posebno one iz opozicionih redova. U grupi “liliputanaca” sa ponosom sam bio i ja, a to zvanje nam je najupečatljivije ostalo iz vremena demonstracija 1996. i 2000. godine

Trinaest godina nakon toga, ironija sudbine je htela da “liliputanci”, voljom naroda ili partijskim kombinacijama, preuzmu upravljanje našim životima. Da je to zaista tako, nedavno mi je pokazao i slučaj gluvih telefona u kojem sam, kao glavni akter, ali u ulozi zamorčeta, “provozan” kroz lavirint naše otuđene birokratije.

Kao čovek sa invaliditetom (cerebralna paraliza telesnog oštećenja 80 odsto), naivno sam poverovao u jednu najprostiju moguću stvar – da u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, sektor za osobe sa invaliditetom, telefonskim putem mogu da dobijem odgovor na jednostavno pitanje: Da li imam pravo na bolovanje plaćeno u punom iznosu od 100 procenata ličnog dohotka? Očigledno potpuno nesvestan u kakvoj državi živim, ponadao sam se da ću odgovor na to jednostavno pitanje dobiti u najkraćem mogućem roku jer, zaboga pitanje, a i odgovor ne mogu biti prostiji.

No, tu počinje moje tumaranje u mraku birokratskog lavirinta. Umesto da moja dilema bude rešena jednim jedinim telefonskim pozivom, bio sam primoran da se sa istim pitanjem obratim čak na 11 ( i slovima jedanaest) telefonskih brojeva! Ni to, međutim, ne bi mi predstavljalo neki naročiti problem da sam na kraju bar dobio odgovor na pitanje koje sam postavio.

Uprkos svim mojim očekivanjima, pa i najpesimističnijim prognozama, ceo krug se zatvorio tako što sam na kraju vraćen kod osobe sa kojom sam prvo stupio u kontakt, kako bih na kraju birokratske balade još jednom čuo papagajski odgovor: “Ja se, nažalost, tim pitanjima ne bavim. Molim Vas pozovite ovaj broj…”. Pa ovaj, pa ovaj…i tako jedanaest puta!

Po neposrednim utiskom lavirintskog putešestvija koje sam doživeo, nametnulo mi se pitanje kako bih tek prošao da sam, recimo, podneo zahtev ili želeo da se raspitam o mogućnostima da mi se eventualno uveća iznos za tuđu negu i pomoć koji iznosi 6.330 dinara (nešto manje od 60 evra), kada osobe nadležne za staranje o toj materiji nisu u stanju da mi daju odgovor na daleko jednostavnije pitanje. Uprkos tome što su se svi odreda javljali ljubaznim, polutihim glasom, kako valjda ne bi probudili svog vremešnog šefa Krku, samoproklamovanog zaštitnika prava ugroženih i nemoćnih, koji prezauzet i iscrpljen rešavanjem naših problema drema u svojoj ministarskoj fotelji!

Od dodatnih pitanja i nastavka borbe sa vetrenjačama, ipak me je odvratila pomisao da bi, s obzirom na posvećenost naše državne administracije svom poslu, nekome možda moglo da padne na pamet da mi oduzme pravo čak i na ovaj ponižavajući iznos, zbog čega se verovatno od svih nas očekuje da ne postavljamo suvišna pitanja i budemo zahvalni Krki što nam je i toliko odrezano.

Nakon iskustva koje sam doživeo sa državom koja bi, bar u teoriji, trebalo da bude servis svojih građana, došao sam na ideju da možda ipak zatražim azil u Gangulinoj Nambiji, u uverenju da su čak i tamo prava invalida uređenija nego što je to slučaj u Srbiji. Bojim se da ovde više nije pitanje da li ćemo kao država i društvo propasti ili ne. Mislim da smo odgovor na to pitanje već dobili. Spasa nam nema, propali jesmo!