Ako mislite da vam je život težak, provedite dan u invalidskim kolicima

Koliko često sretnete osobe u kolicima na ulici, u školi, kafiću, pošti ili bilo kom drugom mestu? To isto pitanje sam postavila velikom broju ljudi, a većina odgovora je bila poražavajuća i glasila jako retko, odnosno nikada. Razlog za takve odgovore nije da ima malo osoba koje koriste kolica,  već nemogućnost i nepostojanje uslova da se samostalno i slobodno krećete u invalidskim kolicima.

Kao jedna od osoba kojoj su invalidska kolica neophodna za kretanje, svakodnevno se susrećem sa ogromnim problemom koji predstavljaju barijere. To je problem koji utiče na sve aspekte života. Bez pomoći drugih ljudi korisnici invalidskih kolica ne mogu zadovoljavati čak ni najosnovnije ljudske potrebe, ne mogu uživati prava niti ispunjavati obaveze koje imaju kao i svi ostali ljudi.

Udruženje za reviziju pristupačnost je 2011. godine počelo da razvija Mapu pristupačnosti koja je dostupna kao aplikacija za mobilne telefone sa Android i iOS operativnim sistemima. Na njihovom uzorku od 5000 upisanih objekata, procenat nepristupačnih objekata je 80%.Veliki broj stereotipa o osobama sa invaliditetom, koje  su i najčešći korisnici invalidskih kolica, poput toga da ne žele da budu uključene u društvo, ne žele da se obrazuju i ne mogu da rade i zarađuju je potpuno netačan, a proizilazi upravo iz retkog viđanja osoba sa invaliditetom na radnim mestima, fakultetima, školama itd.  Barijere nam onemogućavaju da se uključimo, što dovodi do stereotipa, a to sve zajedno može jako uticati na fizičko stanje i samu ličnost osobe čineći je depresivnom pa čak i dovesti do gubljenja želje za životom.

Ne znaš kako mi je, ne sediš u mojim kolicima

Zakon propisuje jednakost za sve, ali u praksi ta jednakost je vrlo malo ili nikako primenjiva. Ako treba da izaberem između objekta bez rampe i onog koji ima potpuno neupotrebljivu rampu, biram nijedan.  Znam da ne možemo svi znati sve, ali oni koji projektuju rampe moraju znati kakva ona treba biti da bi bila upotrebljiva i oni koji grade objekte moraju da ih učine pristupačnim svima.

Država “kaže” da državne ustanove moraju obezbediti pristupačnost. Pitajte nekog ko koristi kolica koliko ustanova je pristupačno ili još bolje sedite u kolica i sami pokušajte da obiđete grad. Sve će vam biti jasno. Neke zakonske odredbe o pravima, pravilima i obavezama možete pročitati u Zakonu o zabrani diskriminacije i Pravilnik o tehničkim standardima pristupačnosti.

Neka pristupačnost ne bude kao u Zrenjaninu

Blizina Zrenjanina mestu u kom živim, učinila je da to bude grad u koji sam godinama dolazila skoro svakodnevno, zbog škole, izlazaka, sporta.  Početak korišćenja invalidskih kolica učinio je da odlasci do grada budu sve ređi. Moram priznati da je prošlo vremena dok sam shvatila da nisu kolica ta zbog kojih ja ređe čak i iz kuće izlazim. Krivac je ova država. Kao mnogi pre mene osetila sam se odobačenom i na margini društva.

Prva stvar za koju sam uskraćena bio je javni prevoz. Ni jedan međugradski autobus nije prilagođen za kolica. Da bih ušla potrebno je da me neko unese i stavi na sedište što može biti i opasno zbog strmih i uskih stepenica kao i uskog prolaza u samom autobusu. Kolica se smeštaju u deo za prtljag i u većini slučajeva će ih tako i naplatiti, što je van svake pameti jer su ona nešto bez čega ne mogu. Zbog toga su se moji odlasci sveli na putovanja automobilom kada roditelji mogu da me odvezu.  Sada bi trebalo da kažem da imam sreće što mi onu mogu pomoći u tome, ali želim da sam u mogućnosti da negde putujem onda kada ja to želim, a ne onda kada neko drugi ima vremena za to. Pomislite samo kako je tek onima koji nemaju nekog ko bi ih odvezao.

Zbog problema prevoza, ali i nepristupačnosti škole u koju sam išla, bila sam prinuđena da školovanje nastavim vanredno. Ono što je daleko gore je to što ni jedna obrazovna ustanova u Zrenjaninu nije pristupačna. Nema čak rampi ni na ulazima, a da ne govorim o kretanju po učionicama zbog visokih pragova i prelasku na neki drugi sprat.

Ni zdravstvene ustanove nisu pristupačne. Počev od Opšte bolnice, Domova zdravlja i Dečijeg dispanzera. A trebalo bi da svi imamo pravo na zdravlje.