Turizam za sve

Na zapadu Nemačke, na površini od 110 kvadratnih kilometara, do granice sa Belgijom, proteže se nacionalni park Ajfel. Iako je park otvoren za javnost pre pet godina, tek pre tri meseca je dobio pet kilometara dugu stazu specijalno osmišljenu za osobe sa invaliditetom.

Silvija Montag čita natpis sa znaka na ulazu u posebnu stazu za osobe sa invaliditetom: „Dobrodošli u sasvim prohodnu oblast. Ova staza pravo vas vodi do…“ Silvija je inače vodila projekat kreiranja te staze. Natpis je na četiri jezika, velikim slovima i na brajevoj azbuci. Silvija kaže: „Sistem koji vodi posetioce sa oštećenim vidom kroz park čine posebne staze i natpisi na tablama. Te table su lako uočljive i lako se nalaze uz pomoć štapa. One posetiocima ukazuju na to da na tom mestu ima nečega: informacija o okolini, lokacijama toaleta, klupama.“

Ta posebna staza ima minimalni nagib od samo 6 odsto, kako bi bila pristupačna za ljude u invalidskim kolicima. Tu je i posebni topografski model okruženja koje slepi mogu da dodiruju kako bi stekli neki utisak o lepom pejzažu.

Njima je važno da imaju i dobrog vodiča, kaže Rudiger Lajdner, saradnik na projektu, koji je i sam slep: „Često čujem od ljudi koji mogu da vide da rado idu u obilaske sa slepim ljudima jer vodič u tom slučaju sve opisuje mnogo detaljnije.“

„Turizam za sve“

Lajdner predsedava Nacionalnim odborom za koordinaciju „Turizam za sve“. To je grupa koja radi na poboljšanju pristupačnosti u turizmu za osobe sa invaliditetom. On govori o lancu usluga: pristupačnost se naime ne završava sa postavljanjem rampi za invalidska kolica i liftovima, kaže Lajdner: „Sve počinje sa informacijom. Turistima su prvo potrebne informacije o tome gde šta mogu da nađu kada negde stignu.“

Drugim rečima, kupatilo za ljude sa invaliditetom na primer ne služi ničemu ako ljudi kojima je ono potrebno ne znaju gde se ono nalazi. Smisao lanca usluga je da uključi i pristupačne hotele, restorane i javni prevoz. Ali da bi neko mesto bilo pristupačno osobi sa invaliditetom, ono često mora u potpunosti da se rekonstruiše. To često dalje vodi u probleme, naročito u Nemačkoj koja je puna istorijskih spomenika.

Direktor Nacionalnog odbora za koordinaciju „Turizam za sve“, Gido Frank, kaže da svaka nemačka pokrajina samostalno donosi zakone o očuvanju istorijske baštine, što znači da pristupačnost tim mestima varira od pokrajine do pokrajine: „Neke pokrajine imaju zakonske odredbe po kojima istorijski spomenici moraju biti pristupačni za sve koji žele da ih posete. Druge pokrajine pak u propisima naglašavaju očuvanje tih spomenika, a manje pažnje posvećuju ljudima. Tako da u tim pokrajinama ne može mnogo toga da se uradi.“

Kreativna rešenja

Frank kaže da postoji mnoštvo kreativnih rešenja koja istovremeno uvažavaju i zahtev za očuvanjem spomenika i potrebe osoba sa invaliditetom. Dobar primer je Rajnsberg zamak na 85 kilometara severno od Berlina: muzeju na prvom spratu je bio potreban lift, ali nije mogao tu da bude izgrađen jer bi prekrio pogled na fasadu zamka. Zato je lift izgrađen iza ćoška.

Glavno pitanje je, dakle, kada je reč o izgradnji pristupačnih mesta za osobe sa invaliditetom, koliko to sve košta, kaže Frank: „Interes je zaraditi novac. Za sada imamo odlične primere kako renoviranje zdanja u pravcu povećanja dostupnosti ljudima sa invaliditetom može da donese dobru zaradu. I to je ogromna prednost u odnosu na one koji ne žele da se prilagode, koji stvari ostavljaju onakvim kakve jesu.“

Pre godinu dana Nemačka je ratifikovala konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom. Ona daje smernice o tome šta bi države trebalo da rade kako bi spečile diskriminaciju u obrazovanju, pri zapošljavanju, kulturnom životu i slično. Nedavno je u Nemačkoj predstavljen i nacionalni akcioni plan za primenu te konvencije. Nemačka tako nastoji da do 2020-te godine postane država bez ikakvih prepreka (za osobe sa invaliditetom).