Novinarka Malina Pavlović i nagrađeni student Saveza slepih Srbije: „Vidimo se“ za mene nije uvreda, ali jeste predrasuda

-Malina je rođena sa glaukomom i jedna je od nekoliko hiljada slepih osoba u Srbiji

-Suočava se sa svakodnevnim preprekama kao što su nedostupnost određenih pomagala za slepe osobe u Srbiji

I sada vidim boje. Nikada nisu nestale. Meni je ceo svet u bojama i zato ih mnogo volim. Trudim se da svakoga dana budem što bolja osoba, na to sam najponosnija. I ono što me na neki način održava u životu i što me vodi na putu uspeha jeste moje strpljenje.

Malina Pavlović (26) diplomirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smer međunarodni odnosi. Sada je na master programima novinarstvo i savremeni Balkan. Iz rodne Kuršumlije u Beograd je došla na studije. Nije bilo lako odvojiti se od porodice i započeti novi život u milionskom gradu, pogotovo kada niste samostalni, jer je ova mlada devojka jedna od nekoliko hiljada slepih osoba u Srbiji.

Blagog izraza lica, pomalo stidljiva, duge crne kose, sa savršenim držanjem, sedela je preko puta mene na svečanosti Saveza slepih Srbije, pomno slušajući izlaganje. Prozvana je da primi nagradu kao najbolja studentkinja za školsku 2023/24. godinu. A onda sam čula da je zaposlena kao novinar u Tanjugu. Kao njen kolega, znala sam da moram uraditi priču o ovoj nesvakidašnjoj mladoj devojci, inspiraciji i uzoru.

Nemirno, ali i ozbiljno dete

Malina je rođena sa glaukomom, oštećenjem vida, koji je sve više uzimao maha sa njenim odrastanjem.

– Bila sam nemirno dete koje je stalno moralo da ide u bolnicu, tako da sam od malih nogu bila primorana da život shvatim ozbiljno. A sa druge strane, kao i sva deca, volela sam da crtam, da postavljam brojna pitanja, da budem nemirna, da se tokom igre isprljam. Često sam crtala jer sam tada mogla više da vidim – počinje Malina za “Blic” priču o svom odrastanju.

U Kuršumliji joj danas žive roditelji i starija sestra, dok mlađa sestra živi i studira u Beogradu. Malina kaže da je imala divno detinjstvo, kao i školovanje i druženje sa vršnjacima.

– Mene su svi prihvatali. Kao dete nisam bila svesna da imam neki problem, jer se nikada nisam osećala različito, ni u igri, ni u bilo kojim drugim aktivnostima. Kasnije, tokom puberteta, počela sam da razmišljam kako ću u životu obavljati neke stvari. Kako ću jednog dana da radim, da budem majka… Shvatila sam da se sve granice potiru kada imate jaku volju i upornost, što meni ne manjka – sa osmehom kaže naša sagovornica.

“Meni je ceo svet u bojama”

Ističe da nijednoj slepoj i slabovidoj osobi na svetu nije lako u životu.

– Kada imate neki problem, teško je prvo da se sa njim zdravorazumski suočite i da jednostavno nastavite dalje, da se pomirite sa tim da tako morate živeti i da kažete sebi ja mogu i da učim i da budem lepa i da budem pametna, mogu sve. Samo je bitno da se ne odustaje. I sada vidim boje. Meni je ceo svet u bojama i zato ih mnogo volim. Trudim se da svakoga dana budem što bolja osoba, na to sam najponosnija. I ono što me na neki način održava u životu i što me vodi na putu uspeha jeste moje strpljenje.

Kao veoma važnu, ističe podršku porodice.

– Ona je izuzetno važna. Ne samo podrška porodice, nego i drugih ljudi sa kojima provodimo vreme. Važno je kako se osećamo kod kuće, dok pijemo kafu sa prijateljima, kako se osećamo na poslu, tako da je podrška svih ljudi koji nas okružuju važna. Naravno, neke ljude možemo da biramo, neke ne, ali svakako je bitno da sami shvatimo kojim ljudima želimo da se okružimo i kome da verujemo.

Na pitanje sa kakvim se sve situacijama i preprekama suočava, bez dvoumljenja je odgovorila:

– Nekad su to čudni komentari, zato što ljudi ne znaju da i ja, iako ne vidim, mogu i da radim, i da učim, i da se našminkam. Nekad su to prepreke u prostoru, poput toga što nema glasovne najave u gradskom prevozu, pa moram da pratim aplikaciju kako bih znala na kojoj stanici treba da siđem na putu do posla.

Pomagala koja bi olakšala život

Objašnjava da bi život slepim i slabovidim osobama mnogo olakšale neke praktične stvari iz svakodnevice.

– Ja kao osoba koja ne vidi volela bih da u svojoj zemlji mogu da kupim govornu vagu, detektor tečnosti, beli štap… To su neka pomagala koja olakšavaju život osobama koje ne vide, a nažalost u našoj zemlji nisu dostupna. Volela bih i trudim se da utičem da se smanje predrasude u društvu o slepim osobama. Svakog dana se trudim da svojim primerom pokažem da su slepe osobe zapravo normalne.

Ističe da je glavni problem u tome što su ljudi neinformisani. Sramota ih je da pitaju, nekad hoće da pomognu a ne znaju kako. Često je prisutan i strah da ne povrede osobu koja ne vidi.

– Nisam imala neprijatne situacije, ali sam shvatila da je ljudima, dok me malo ne upoznaju, teško da preda mnom kažu vidimo se, ili gledala sam seriju, ili gledam u tebe. Pa ja isto kažem vidimo se sutra. To su izrazi koji se koriste u svakodnevnom govoru i ni na koji način me ne povređuju.

“Na poslu se osećam sigurno”

U novinskoj agenciji Tanjug zaposlena je već dva meseca. Kaže da je to za nju veliki korak koji joj je promenio život i da je “lep osećaj kada vam neko da šansu da pokažete ono što možete i što znate”.

– Lepo je kada se neko prema vama ponaša kao da nemate nikakav problem, jednostavno vam daje zadatke kao i ostalim zaposlenima, a tu je i podrška kolega. Na poslu se osećam sigurno i lepo jer mi je data šansa. Sa druge strane, osećam se i dobro i ponosno što kao neko ko je završio fakultet, ko je obrazovan, mogu da zaradim za život, da imam finansijsku sigurnost – ističe Malina.

Deo je političke redakcije, u kojoj je uvek dinamično, kaže da se svakodnevno dešavaju razne situacije kako u zemlji, tako i u regionu i uvek ima o čemu da se piše. Kad je na terenu, zbog nedovoljno iskustva, sa osmehom priznaje da je prvo hvata panika.

– Da li ću sve da uradim dobro, kako ću, da li ću da se zbunim kad treba da postavim pitanje. Da li će mi drhtati ruka dok budem držala mikrofon. Hiljadu nekih pitanja, a onda na kraju dana shvatim da je sve bilo u redu i da nije trebalo da brinem – kaže Malina.

Tekstove piše na laptopu, u Tanjugu koristi kompjuter, a na terenu često koristi i telefon da snimi sagovornike ili da otkuca tekst. Zahvalna je ljudima koji su svaki dan tu da joj pruže podršku, “da nekad izdrže i moju nervozu i moju tugu ili sa mnom podele moju sreću”.

“Volela bih da budem majka”

Priznaje da otkad radi život joj ima novu svrhu, da svakodnevno bude korisna i sebi i društvu. To joj uliva sigurnost i daje nadu u bolje sutra.

– Za mene posao na neki način znači sve. Jer u isto vreme radim ono što volim, zarađujem za život i osećam se lepo dok to radim. Tako da nijedan radni dan za mene ne predstavlja ni zamor, ni prepreku, niti nešto loše. Radujem se svakom radnom danu – ističe naša sagovornica.

Za kraj razgovora, Malina je sa nama podelila planove za budućnost iz poslovnog, ali i privatnog života:

– Što se tiče privatnog života, velika mi je želja da se jednog dana ostvarim u ulozi majke. A na poslovnom planu – nadam se da će moji tekstovi, kako vreme odmiče, biti sve bolji i da će se svideti onima koji ih čitaju.

Objavljeno: 6. 1. 2024.

Izvor: www.blic.rs

Autor: Sanja Žujović