Nijedna škola nema pedagoškog asistenta za đake sa smetnjama u razvoju

Inkluzivno obrazovanje uvedeno je pre deceniju i po, otpor i dalje postoji, a dodatnu ali ne i dovoljnu podršku redovnim osmoletkama pruža 47 specijalnih škola i 13 resursnih centara

Pedagoški asistent bi trebalo da bude stub inkluzije u školama. Nažalost, skoro deceniju i po, koliko je prošlo od uvođenja inkluzivnog obrazovanja u Srbiji, nijedna redovna škola nema pedagoškog asistenta za decu sa smetnjama u razvoju. „Osnovno je pravo deteta na obrazovanje, ne tražimo ništa novo. Inkluzivno obrazovanje kod nas je uvedeno zakonom koji je donet 2009, a stupio na snagu 2010. godine, na sreću ili nesreću, kada se rodio moj Lazar, dečak sa autizmom, sada učenik sedmog razreda OŠ ’Mile Dubljević’ u Lajkovcu. Pre više od godinu dana Ministarstvo prosvete predalo je nadležnima inicijativu da se pedagoški asistenti za decu sa smetnjama uvedu u katalog zanimanja, i mi čekamo odluku nadležnih koji nemaju rok da tu odluku donesu. Život ide. Koliko nam života treba? Možemo li da se nadamo da će naša deca u srednjoj školi imati pedagoškog asistenta”, pita Milica Nikolić, predsednica udruženja „Bazi Mili” koje nosi ime po nadimku njenog sina, a okuplja roditelje dece s razvojnim smetnjama.

„Sve razumem, ali nemam odgovor na ta pitanja. Radimo svi na tome, nadamo se najboljem za decu i da će naše aktivnosti uroditi plodom”, odgovorio joj je Stevan Nestorov, saradnik za inkluzivno obrazovanje u Sektoru za prevenciju i zaštitu od nasilja i inkluziju osetljivih grupa u obrazovanju Ministarstva prosvete. Pred očima javnosti razgovarali su u „Medija centru” u Beogradu.

Nestorov je podsetio da pedagoški asistent nije isto što i lični pratilac – usluga iz sistema socijalne zaštite – a da je uloga pedagoškog asistenta da pruži podršku grupi dece sa smetnjama u razvoju u predškolskom, osnovnom i srednjem obrazovanju, ali i zaposlenima i roditeljima.

Propisi nalažu da pedagoškog asistenta obrazovne ustanove mogu da angažuju ukoliko prethodno nisu uspele da ostvare saradnju sa školama specijalizovanim za rad sa decom sa smetnjama, i pod uslovom da nemaju zaposlenog defektologa kao stručnog saradnika ili nastavnika. Tek u tom slučaju u jednoj školi na deset učenika sa IOP-om 2 može da se zaposli pedagoški asistent na pola norme, a s punim radnim vremenom ako ima 20 đaka koji se obrazuju po IOP-u 2.

Iz udruženja „Bazi Mili” ističu da su kriterijumi za angažovanje pedagoškog asistenta propisani tako da praktično nijedna škola ne može da ih ispuni, a da istraživanje koje je su sproveli potvrđuje da 100 odsto ispitanika u redovnim osnovnim školama smatra da je u njihovoj osmoletki potrebno angažovati pedagoškog asistenta za decu sa smetnjama u razvoju. Više od 70 odsto nastavnika je izjavilo da uopšte nisu dobili podršku koja im je potrebna, ni oni ni deca sa smetnjama s kojom rade u velikim odeljenjima u kojima moraju da posvete pažnju i svim ostalim učenicima, ispune zahteve individualnog i redovnog nastavnog plana i programa i da svima prilagode metode rada. „Podršku nisu dobili, zato što 1,02 odsto resursnih centara, koliko ih ima na 1.273 osnove škole u Srbiji, ne mogu fizički da podmire potrebe”, konstatovala je pedagog Danijela Vuković, predstavljajući rezultate istraživanja.

Nestorov je ocenio da usluge resursnih centara jesu još u povoju ali da za sada nemaju zahteva na koje ne mogu da odgovore. Dodatnu podršku redovnim školama u Srbiji, kako je rekao, pruža 47 škola za obrazovanje dece sa smetnjama i invaliditetom, kao i 13 resursnih centara.

„I ja sam osoba s invaliditetom. Prošla sam redovan školski sistem u Srbiji do magistrature bez podrške. Stalo mi je da generacije koje su u inkluzivnom obrazovanju dobiju podršku jer su izazovi u redovnom sistemu jako veliki za dete sa smetnjama u razvoju, prosvetni kadar, ali i za roditelje. Radila sam u ministarstvu 12 godina, bila tamo kada se inkluzivno obrazovanje uvodilo. Praksa je pokazala da i dalje postoji otpor. Kao jedna od prvih mera podrške 2010. godine uveden je individualni obrazovni plan (IOP) a praktičari se i dalje muče kako da ga naprave i realizuju za dete sa smetnjama u razvoju. I za to je potreban pedagoški asistent da bude resurs na koji mogu da se oslone”, pojasnila je Vukovićeva.

Naglasila je razliku između IOP-a 1 i IOP-a 2. Po ovom drugom, ilustrovala je, dete ne mora da radi po redovnom planu i programu, može u osmom razredu da uči slova i sabiranje zato što je to u skladu s njegovim mogućnostima i zato što to piše u njegovom IOP-u 2.

„Da bi podrška bila kvalitetna ne sme se opteretiti čovek koji tu podršku pruža za 20 dece sa smetnjama po IOP-u 2, plus njihovim nastavnicima, stručnim saradnicima, roditeljima, vršnjacima… To je preopterećenje. A ako je deci sa smetnjama još 2009. godine, da tako kažem iako ružno zvuči, dato pravo da se obrazuju u redovnim školama, a jeste, onda država treba da obezbedi da se to i ostvari na ljudski i profesionalan način i da se pritom maksimalno utiče na suzbijanje diskriminacije učenika sa smetnjama. Preduslov za to je da svaka škola može da angažuje pedagoškog asistenta”, smatra Vukovićeva.

Pedagoški asistenti, uverava Nestorov, jedan su od više stubova ili mera podrške koji odslikavaju jasno opredeljenje vlade i Ministarstva prosvete ka inkluzivnom obrazovanju. „Osnovni i najjači stubovi su škole i IOP. Naši nastavnici su za proteklih deset godina prošli čitav niz obuka i seminara koje im pomažu da podrže inkluzivno obrazovanje i razumeju dete sa smetnjama u redovnim školama. Pedagoški asistent kao jedna od mera utemeljen je pravilnikom iz 2019. godine, tako da nije mogao da se uspostavi pre skoro 15 godina, kada je uvedeno inkluzivno obrazovanje. Planirano je da do kraja ove godine u sistem uđe 20 pedagoških asistenata, u naredne dve godine još po deset, i da ukupno do kraja 2026. godine bude 40 pedagoških asistenata. Hajde da krenu, da  vidimo kakve će biti potrebe”, ukazao je Nestorov.

Upitan kada će pedagoški asistenti za decu sa smetnjama početi da rade u školama, jer svega nešto više od dva meseca ima do kraja ove godine, on je odgovorio da će angažovanje pedagoških asistenata biti moguće kada se, kao što je resorno ministarstvo iniciralo, izmene akti vlade kojima se uređuju šifarnik radnih mesta i koeficijenti za obračun i isplatu zarada.

Promena nabolje došla je s oligofrenologom

U OŠ „Mile Dubljević” u Lajkovcu petoro osnovaca uči po IOP-u 2 i više njih po IOP-u 1, i to u matičnom zdanju i u još deset izdvojenih odeljenja u okolnim selima, kaže direktorka ove osmoletke Biljana Žujović. Po broju odeljenja ova osmoletka donedavno mogla je da zaposli tri stručna saradnika i angažovala je psihologa, pedagoga i logopeda, a odnedavno ostvarila je pravo da uposli još jednog stručnog saradnika pola radnog vremena i odlučila je da to bude defektolog-oligofrenolog.

„Pre Lazara, koji je kod nas došao u drugom razredu a sada je sedmi, nismo imali učenika s autizmom, a o radu sa ovom decom imali smo samo teorijska znanja i ona su bila štura. Ne bih da ikoga uvredim, ali učiteljice u odnosu na nastavnike imaju širi spektar znanja pedagogije, psihologije, didaktike, metodike i spremnije su za rad s učenicima sa smetnjama u razvoju. Kada je Lazar bio uznemiren znali smo šta ga smiruje, odlazio je u biblioteku, svirao klavijaturu, a onda je došla korona i onlajn nastava i u tom periodu on je završio četvrti razred. Peti razred je traumatičan za svu deci, posebno ako imaju razvojne smetnje. Tada se formiraju nova odeljenja s našim đacima iz područnih škola, dolaze novi nastavnici, kabinetska nastava i tada počinju veći izazovi, pa i otpor i neprihvatanje deteta sa smetnjama”, dočarava Žujovićeva.

Ispričala je da se dešavalo da neko dete dođe kući i kaže da nije ništa uspelo da uradi na testu jer ga je ometao vršnjak sa smetnjama u razvoju, a da zatim roditelji pitaju da li to dete sa smetnjama mora da ide u redovnu školu.

„I mi smo u jednom trenutku bili stava da za rad sa decom sa smetnjama u razvoju nismo školovani, jer i nismo, ali smo voljni da učimo, nema animoziteta, dajemo svoj maksimum i svima nam je potrebna pomoć i podrška”, iskrena je direktorka. Objasnila je da su tražili podršku i savetodavnu pomoć škola u Valjevu i Lazarevcu i dobili odgovor da te škole nemaju dovoljno ljudskih resursa da drugima pomognu. Osetna promena nabolje u životu škole došla je s oligofrenologom.

„Otkako koleginica defektolog-oligofrenolog radi u našoj školi kao stručni saradnik, a u stvari obavlja posao pedagoškog asistenta, svi se osećamo sigurnije. Trebalo je dosta truda da i svi roditelji i učenici prihvate činjenicu da imamo obavezu da pružimo jednake šanse svoj deci. Mi u tom pravcu i dalje delujemo i edukujemo se. Ali šta ako nam se smanji broj učenika i izgubimo pravo da angažujemo defektologa kao stručnog saradnika? Ne možemo da ga zaposlimo umesto psihologa ili pedagoga, jer i oni su deficitaran a preko potreban kadar svakoj školi”, ističe Žujovićeva.

M. S. M.

Objavljeno: 27. 10. 2024.

Izvor: www.politika.rs

Autor: Milenija Simić-Miladinović

O tome i na:

-15 godina nakon uvođenja inkluzivnog obrazovanja nijedna škola u Srbiji nema pedagoškog asistenta za rad sa decom sa smetnjama u razvoju – www.mc.rs

–У ШКОЛЕ УЛАЗИ ПРВИХ 20 ПЕДАГОШКИХ АСИСТЕНАТА: Министарство просвете направило план подршке ученицима укљученим у инклузивно образовање – www.novosti.rs