„Mladi završe često i visoke škole i postaju ništa u našem društvu jer NIKO NE ŽELI DA IH ZAPOSLI“ Milan Stošić o problemima i borbi za radno mesto SLEPIH I SLABOVIDIH

Teško mi je što se ovi mladi ljudi, odlični đaci, i pored optimizma koji imaju, sudare sa surovom realnošću nakon školovanja. Od vrednih osoba, koje i pored svih problema završe često i visoke škole, postaju ništa u našem društvu, jer niko ne želi da ih zaposli – kaže Milan Stošić, predsednik Saveza slepih Srbije.

Sa Stošićem smo razgovarali nakon održane tradicionalne decembarske svečanosti Saveza slepih Srbije u Beogradu na kojoj su uručene nagrade najboljim slepim đacima i studentu, kao i zahvalnice kompanijama i pojedincima koji su pomogli rad ovog udruženja.

Na svečanosti, u uvodnom obraćanju, rekli ste da je godina bila teška i turbulentna, na šta ste konkretno mislili?

– Imamo, na primer, finansijsku podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koja je nedovoljna kako bismo podmirili sve godišnje troškove. S druge strane, ostalo je nerealizovanih projekata jer nisu prošli kod pomenutog ministarstva. Prvi put se u 2023. desilo da nam nije prošao nijedan projekat. Te teškoće umanjile su naše tradicionalne aktivnosti, poput stručnih savetovanja, manifestacija, tribina, uglavnom vezanih za područne organizacije. Iz tog razloga obratili smo se onima koji su mogli da nam pomognu, a to su donatori. Na primer, jedna inostrana humanitarna fondacija uplatila nam je 20.000 evra pomoći, od domaćih donatora takođe smo dobijali pomoć. I to je jedini razlog što smo uspeli uspešno da realizujemo godinu, koja se od prethodnih ne razlikuje po rezultatima, ali se razlikuje po uloženom naporu.

Na čemu je najveći fokus Saveza slepih Srbije?

– Mi iz Saveza slepih želimo da sve naše vitalne potrebe i funkcije budu regulisane na sistemski način. Prvo i osnovno da se poštuju postojeći zakoni, a zatim da se donesu adekvatni zakoni koji će da urede ovu oblast. U Srbiji ima oko 800.000 osoba sa invaliditetom i svi smo mi po zakonu registrovani u udruženjima građana. U udruženjima su i hobističke organizacije, troje ljudi po zakonu može da registruje udruženje, pa ako su to, na primer, uticajni ljudi, onda imaju prohodnost do projekata i novca. I to pričinjava smetnju jer su naše organizacije, a imamo 45 područnih, u teškoj situaciji zbog toga. Želimo da se donese poseban zakon o organizacijama osoba sa invaliditetom jer imamo veliki broj članova, udruženja, tradiciju… Naša oblast mogla bi da se uredi po principu reprezentativnosti. Reprezentativne organizacije treba da budu briga države, one koje to nisu treba da idu na projektno finansiranje. Taj naš predlog nije nov, tražimo ga već godinama. Očekivali smo da će se to rešiti 2023. Razgovarao sam sa ministrom Nikolom Selakovićem u maju i on se oduševio idejom, sam je rekao da će biti na čelu radne grupe koja će doneti zakon. Ali posle tog susreta još ništa se nije desilo. Inače, naš zahtev nije presedan, njega već dugo imaju Slovenija i Makedonija. Nepostojanje takvog zakona ugrožava prvenstveno područne organizacije jer one na kašičicu dobijaju finansijska sredstva od Ministarstva rada, na primer, 100.000 ili 200.000 na godišnjem nivou, a pritom je pravdanje tih sredstava veoma komplikovano. Zato je donošenje zakona imperativ opstanka naših organizacija.

Šta je najveći problem u toj priči?

– Najviše mi smeta odsustvo komunikacije sa ljudima koji donose odluke. Način na koji se sada vrši raspodela sredstava iz budžeta jeste da ona idu u Ministarstvo rada, tj. u Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom i tamo se određuje koliko će ko dobiti. Kad bi se doneo zakon koji bi to uredio, postojao bi savet koji bi na osnovu svih programa određivao kome će koliko pripasti. Žao mi je što ovo moram da kažem, ali mislim da nekome odgovara ovakav način raspodele sredstava i zato se beži od donošenja zakona. Najviše interesovanja za nas je pokazao Aleksandar Vulin kad je bio ministar. Formirana je radna grupa i bilo je raspoloženja da se donese taj zakon, ali je on brzo otišao u drugo ministarstvo i svi posle njega nisu bili zainteresovani, dok nije došao ministar Selaković. Mi pet puta dnevno zovemo telefonom i šaljemo jedan mejl mesečno ministarstvu da uspostavimo komunikaciju. Zasad ne uspevamo, i to nam je najveći problem. Druga stvar je Zakon o socijalnoj zaštiti, koji je odavno prevaziđen. Njim se, između ostalog, reguliše nega i pomoć drugog lica. To je novčana pomoć i problem je što je taj iznos isti godinama, i svi se vade na Zakon o socijalnoj zaštiti. Naš zahtev je da tuđa nega i pomoć bude u visini minimalne zarade, to bi bilo pristojno, ovako je ispod svakog minimuma.

I inkluzija je jedan od problema?

– Da. Zakon postoji. Inkluzija se forsira kao savremeni način obrazovanja dece sa invaliditetom. Osim donetog zakona, ništa se nije učinilo u smislu njegove implementacije – na primer, obezbeđivanje pedagoškog asistenta, kadrova – kad je reč o slepima, učenje Brajevog pisma, digitalna pomagala… Sve to je prepušteno roditeljima i našim udruženjima.

Ali tu mukama nije kraj…

– Kad neko pored svih tih problema završi školu, često i visoke škole, tek onda je ništa, zato što ne postoji raspoloženje kod poslodavaca da zaposle osobe sa invaliditetom. Radije plaćaju kaznene penale. U ovoj oblasti postoji Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je donet još u vreme Mlađana Dinkića. Praksa ga je prevazišla jer poslodavci na mnoge načine izbegavaju tu svoju obavezu. Jedina mogućnost za zapošljavanje je preko javnih radova. To je konkurs Nacionalne službe za zapošljavanje koji ide jednom godišnje i radni odnos je na četiri meseca, a mesečna zarada 22.000 dinara. Retki su srećnici koji naiđu na poslodavca koji hoće da primi osobu sa invaliditetom. Imamo pozitivan primer da je jedan naš dečko zaposlen u BIA i jedan u ministarstvu. To su pojedinačni primeri, a trebalo bi da bude praksa. Mi u Savezu slepih Srbije, da bismo koliko-toliko amortizovali problem sa zapošljavanjem, otvorili smo salon za masažu u Ustaničkoj 25, gde rade naši članovi. Izmenom Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom trebalo bi obezbediti dodatne subvencije i podršku poslodavcima jer oni i kada zaposle osobe sa invaliditetom, zapošljavaju lakše invalide, na primer, one koji imaju problem sa sluhom, ili one kojima nedostaje jedan prst. I ti nam poslodavci kažu – zadovoljili smo kvotu. Za teške invalide koji su u kolicima ili slepe trebalo bi da budu veće subvencije za poslodavca da bi imao motiv da ih zaposli.

U odnosu na region, u kakvom su položaju osobe sa invaliditetom u Srbiji?

– Što se tiče Balkana, tu smo negde, neki prosek. Ali iznos za tuđu negu i pomoć, što sam spomenuo, na primer, u BiH i Crnoj Gori je veći nego u Srbiji. Već deceniju u ovoj oblasti nije donet nijedan zakon. Da ne bude da pričam samo loše, u Srbiji je puno toga urađeno što se tiče putne infrastrukture, u privredi, ekonomiji, turizmu, kulturi… ali kad je invalidska problematika u pitanju, tu smo nazadovali jer ne postoje sistemska rešenja i zaostajemo polako. Nekad smo bili vodeći, jedne prilike sam rekao da biti invalid i živeti u Srbiji i nije tako teško, baš sam to rekao pred predsednikom Vučićem, ali se posle toga ništa pozitivno nije desilo.

Koliko članova ima Savez slepih Srbije?

– Savez ima oko 12.000 članova, 9.000 je slepih i oko 3.000 slabovidih. Imamo 45 područnih organizacija, mi smo krovna organizacija. Teško mi je što se ovi mladi ljudi, i pored optimizma koji imaju, sudare sa surovom realnošću u trenutku kad treba da se zaposle. Imati posao nije važno samo iz ekonomskih razloga, već je i psihološka stvar. Prvo da si koristan, da imaš dnevnu obavezu, tako upoznaješ nove ljude, često se rode i nove ljubavi, osnuju porodice.

Razgovaramo u biblioteci Saveza slepih, na koju ste izuzetno ponosni.

– Jesmo, i to s pravom. Naša biblioteka „Dr Milan Budimir“ je najveća u regionu, sa fondom od 90.000 bibliotečkih jedinica na Brajevom pismu i audio knjigama. Pošto postojimo preko 50 godina, knjige smo snimali kad su tehničke mogućnosti bile skromnije, snimalo se na otvorenim trakama, pa na kasetama, danas su to digitalni formati. Trenutno radimo digitalizaciju knjiga koje su ranije snimljene, a to je ogroman posao. Ušli smo i u proces onlajn biblioteke gde će slepi moći preko šifre da uđu u naslove i sami izaberu knjigu koju će slušati preko računara. Mi knjige inače šaljemo poštom širom zemlje i u inostranstvo, a u Beogradu se nose na kućnu adresu. Knjiga je za slepu osobu jako važna. Recimo, u Beogradu imamo dosta intelektualaca koji su nekad radili kao profesori, ali sticajem okolnosti nisu zasnovali porodicu i sami su. Njima knjiga dođe kao terapija. Godišnje izbacimo oko 250 novih naslova. Ministarstvo kulture nam finansira izdavačku delatnost. U okviru biblioteke je i čitaonica gde studenti mogu da dođu i uče. Imamo sve žanrove, kao i stručnu literaturu. Pored biblioteke je studio gde se snimaju knjige, naša štamparija je u Ustaničkoj, imamo i časopise, sarađujemo sa Crnom Gorom i BiH. Ja, na primer, koliko god obaveza imao preko dana, svako veče pred spavanje slušam neku knjigu, ujutru isto tako. Nama su knjige kompenzacija za gubitak vida.

Koliko su pristupačne ustanove kulture osobama sa invaliditetom?

– Kultura nam je veoma važna. Ali što se toga tiče mi smo u povoju, dosta se radi na tome. Pre nekoliko godina bio sam sa suprugom u Londonu i u parku je ona videla tablu i rekla – opipaj ovo. Na tabli su bile prikazane sve znamenitosti Londona. Kad smo se vratili u Beograd, rekli smo što ne bismo slično imali i mi. Ministru Vulinu izneli smo tu ideju i prva takva tabla je urađena ispred Hrama Svetog Save, gde su na Brajevom pismu i na srpskom i na engleskom informacije o hramu, ali i Hram urađen u reljefu. Osoba koja ne vidi može da opipa i da zna kako Hram izgleda.

Pošto sam iz Kragujevca, rekao sam – druga tabla će biti u Kragujevcu. Sledeće godine ispred Muzeja „21. oktobar“ urađena je tabla „Dodirnimo Šumarice“. Muzeja ima u Leskovcu, Knjaževcu, Somboru… Na aerodromu u Beogradu se rade pristupačne staze u reljefu. Filharmonija štampa prospekte na Brajevom pismu, pozorišta takođe. Sve je više izložbi prilagođenih slepima i slabovidima. Na ulicama su i govorni i zvučni semafori, taktilne staze… To je sve iskorak u odnosu na ranije.

„Savladao sam sve prepreke uprkos hendikepu“

Milan Stošić je sa nama podelio i ličnu priču kako je ostao bez vida.

– Rođen sam na Kosovu, gde sam živeo sa porodicom do svoje 11. godine, kada sam se povredio. Antagonizmi po nacionalnoj osnovi bili su veoma izraženi i mi, deca maštali smo o oružju. Našao sam neki eksplozivni materijal zaostao odranije i kao svako radoznalo dete hteo sam to da otvorim. Uzeo sam turpiju za gvožđe i turpijao. Usled trenja, naprava se zagrejala i eksplodirala, tako da sam između petog i šestog razreda izgubio vid u potpunosti.

Posle bezuspešnog lečenja, školovao sam se u Zemunu. Završio sam osnovnu i srednju školu sa svim peticama, a onda sam studirao na Fakultetu političkih nauka. Pošto nije bilo perspektive na Kosovu, zahvaljujući nekim profesorima, nastanio sam se u Kragujevcu i tu radio deset godina. Nedugo po mom dolasku, i moja porodica s Kosova se preselila u Kragujevac, jer je naša kuća u selu bila poslednja srpska, okružena Albancima.

Nimalo se ne osećam podređenim što ne vidim, štaviše, ponosan sam što sam uprkos hendikepu uspeo u životu da savladam sve prepreke. Meni su se posle te nesreće otvorili neki novi vidici koje sam iskoristio, što se kaže – Božji putevi su nepoznati, ali postoje Božji znaci i ko ih prepozna taj krene pravim putem.

Oduvek sam bio aktivan, isticao se, takav mi je karakter. U školi sam bio predsednik odeljenske zajednice, pa predsednik omladine, jedno vreme sam bio i u politici. Četiri godine bio sam član gradskog veća u Kragujevcu i osam godina odbornik. Triput sam bio kandidat za narodnog poslanika, ali nikad i poslanik jer se za to mesto ljudi otimaju, i mimo regularnosti su me isključili iz toga.

Imao sam sreću da sam se ostvario porodično – imam suprugu, dvoje dece i dva unučeta. Živimo u Kragujevcu. Suprugu Slađu upoznao sam na poslovnom putu u Užicu, u jednom restoranu. Naše poznanstvo prešlo je u ljubav i brak. U svakoj sredini sam se nametao, nisam hteo da budem neko ko zaostaje zbog hendikepa. Kad su moja deca bila u osnovnoj školi, bio sam član saveta škole, kad su se opraštali od učitelja na kraju četvrtog razreda, svi roditelji su tražili da ja držim prigodnu besedu. Tako je oduvek, a tako je i sada. Nije lako biti na čelu Saveza slepih Srbije 24 godine, naša borba je konstantna. Uspeh se podrazumeva i obavezujući je, bez obzira na to što je iz godine u godinu za nas sve više prepreka.

Objavljeno: 28. 1. 2014.

Izvor: www.blic.rs

Autor: Sanja Žujović