DAN KADA JE MILAN POSTAO MICASSO: Ima 13 godina, autizam i svet u kome živi predstavlja na drugoj samostalnoj izložbi

BEZ ijedne jedine reči, mali Milan Baljić iz Velikog Gradišta, trinaestogodišnji neverbalni dečak sa autizmom, osvaja svet – svojim slikama, koje su taj svet očarale na prvi pogled, a od kojih će dvadeset biti izloženo u Kući Đure Jakšića od 01. do 10. februara, na drugoj njegovoj samostalnoj izložbi, naslovljenoj „Micasso – moj svet 2“.

Dugo je Jelena Marković, majka blizanaca Milana i Dragora, predsednica humanitarne organizacije „Srbija velikog srca“, sa Milanom radila na razvoju fine motorike.

– Baš dugo, to i danas traje. Tek sa sedam godina je bio u stanju da drži posebnu vrstu flomastera – zapravo, ja sam se služila kreativnošću da ergonomski prilagodim predmete koje je trebalo da koristi u svakodnevnom životu – seća se Jelena. Sada kada razmišljam o tome kako su dečaci odgajani, i na koji način sam vaspitavala i učila svoje učenike, shvatam da se okupacionom terapijom oduvek i bavim. To je razlog zašto sam upisala drugi fakultet pre tri godine – ja sam Milana izvukla sa dna tog ambisa koji guta osobe sa autizmom i njihove porodice. O tome koliko je to podmukla vrsta invaliditeta, na sreću ne nužno životno ugrožavajućeg i ne uvek uz intelektualni deficit, govori i činjenica da me dete nije prepoznavalo na uzrastu od pet godina kada sam odlazila po njih u vrtić. Boli to… I plaši, naravno.

Milanu se Jelena, i kao majka i kao terapeut, približavala od trenutka kada je osvestila i istinski prihvatila činjenicu da ima autizam, što joj je saopšteno na najgrublji mogući način.Trebalo je taj trenutak nemoći, straha i beskrajne tuge, a koji se meri mesecima, preživeti. To je bio drugi razlog da upiše studije okupacione terapije – ne želi, kako kaže da se takvi lomovi dešavaju drugima, i potrebni su nam stručnjaci koji umesto dijagnoze, pred sobom vide čoveka sa svim onim što ga čovekom čini.

Neminovno, s obzirom na to da su Milan i Dragor blizanci, u porodici Baljić inkluzija postoji od njihovog rođenja. Jelena je i za jednog i za drugog dečaka činila sve – dok je kod Milana stvarala uslove da ima poverenja u nju i pusti je da siđe po njega u taj ambis, Dragoru je pomagala da se razvija kao i svako drugo dete koje nema razvojne teškoće.

– Milan je zatim sve češće kretao za mnom u ovaj naš svet – priča majka.

– Otvarao se, radovao, postajao radoznao, počeo da prihvata igru… Otkrio je boje kada je šaka bila spremna da manipuliše prilagođenim flomasterom, i bio fasciniran. Tačkao je obema rukama istovremeno po papiru, sebi, zidovima, predmetima u kući… Nikada nije žvrljao. Tu fazu nije prošao, a važna je za razvoj dece.

Jednog olujnog prolećnog dana Milan je bio jako uznemiren. Jeleni je bilo je potrebno nešto da ga iznenadi:

– Imala sam slikarsko platno i boje, jer sam u tom trenutku već radila i slikanje sa drugom decom, kao deo terapije. Stavila sam platno, boje i četkice na sto i čekala… On je bio zagledan kroz prozor u baštu i biljke među kojima je vetar besneo. Okrenuo se, zaustavio pogled na platnu, izleteo napolje i vratio se sa šakom punom ukrasne trave.

Cedio je boje po platnu, a zatim udarao travom po njemu. Čekala sam, ćutala i posmatrala ga kako besno šiba slikarsko platno… Ne, nije bio bes. On je imitirao vetar i nastala je neverovatna slika. Dinamična, apstraktna, a opet, nadrealna – kolorit i potezi su tako verno predstavili događaj u prirodi, da sam zadrhtala. Sećam se da sam pomislila da je to umetnost, slika koja me je oduševila, iako su moji estetski kriterijumi oduvek izuzetno visoki.

Tog popodneva je Milan postao Micasso. Imao je deset godina. Prošlo je prilično vremena dok ponovo nije poželeo da slika. Tada je sam uzeo platna i boje i nastajala je slika za slikom.

– On slika u dahu – završava sliku za najviše pet minuta. Svaku. Koristi prste dok slika, nož, viljušku, češalj, lenjir… bilo šta što se nađe u tom trenutku u njegovom vidnom polju. Najčešće, ukoliko ne sklonim sliku, a završava je slovom „M“, jedinim koje koristi, preko već oslikanog platna slika nešto drugo. Rentgenskim snimkom bismo otkrili još mnogo slika – nisam uvek dovoljno brzo reagovala – otkriva Jelena, i dodaje:

– Na njegovo slikanje ne mogu da utičem. Ni na vreme kada će slikati, ni na temu, kolorit, dimenzije platna… Postoji samo jedan uslov – Slika u apsolutnoj tišini. Ja moram da mirujem, ćutim, sedim pored njega, ili on insistira da mi sedi u krilu. Nema gužve, nema telefona, nema ničega – ja, on, boje i platna. Tehniku menja, prelazi iz faze u fazu, nikada ne koristi čiste boje… Uvek odabere dve ili tri i nanosi ih direktno na platno. Ne postoji priprema, nema uzora, imitacije, ne prihvata sugestije… Ja ni ne insistiram na tome. On jednostavno govori slikama.

Jelena nekada ne zna šta slika predstavlja i tada je uglavnom tumači Milanov brat, Dragor – on ga najintenzivnije oseća:

– Tako je za sliku na kojoj sam ja videla papagaja, Dragor rekao da je to zapravo moj portret – „Žena sa maskom“. Zatim me je podsetio na događaj od nekoliko dana ranije kada sam decu sa invaliditetom vodila u pozorište. Skoro uvek se maskiram kako bih im privukla pažnju ukoliko se uznemire, žele na pozornicu, ustaju prečesto… Tada sam nosila upadljivu periku i imala vilinska krila na leđima – zato me je naslikao kao pticu raznobojnog perja, iz profila, baš onako kako me je video dok je sedeo pored mene u pozorištu.

Ipak, bila je potrebna srećna slučajnost da Milan, koji je koliko juče pobedio i na konkursu za akademske umetnike u Turskoj, bude prepoznat kao umetnik. Iako je kao predsednica Humanitarne organizacije za regionalnu podršku osobama sa invaliditetom „Srbija velikog srca“, Jelena organizovala godišnje umetničke konkurse na temu „Moj svet“ za osobe sa invaliditetom, Mikasove slike nije prijavljivala, misleći da ih subjektivno procenjuje i da one samo za nju i njegovog blizanca Dragora imaju vrednost. Prijateljica ju je ubedila da to nije pošteno i da uskraćuje detetu šansu…

– Povukla sam se iz žirija i prijavila ga – navodi Jelena. – Stručnjaci, čitav tim različitih specijalnosti, koji ne znaju ko je autor, odakle je, ni koji oblik i stepen invaliditeta ima, ubedljivo su glasanjem odlučili da je Micasso pobednik. Eto, tako je svet saznao za njegov svet.

Ovo je tek početak priče o tome šta deca i odrasle osobe sa invaliditetom mogu, a možda otkrivanje Milanovog sveta pomogne da uskoro otkrijemo i nekog novog ćutljivog Mikasa i njegov dar…

Otkrijmo put svakog deteta

– VERUJEM, kao majka, neko ko već gotovo trideset godina radi sa decom, a i kao okupacioni terapeut u edukaciji, da ne postoji univerzalna terapija ni pristup osobama sa autizmom. Apsolutno je neophodan uvid u njihova interesovanja, potrebe, želje i mogućnosti. Micasso je neverbalni autista i komunicira slikama. On materijalizuje snažne emocije, utiske, događaje, doživljaje i mišljenje. Za neku drugu osobu sa autizmom umetnost nije pravi put. Naš je zadatak da otkrijemo koji jeste.

Neka bude onako kako treba da bude

MILAN ne može da položi prijemni ispit za srednju umetničku školu u Srbiji, kaže njegova majka:

– Od njega se zahteva da ume da crta, vaja i slika. Micasso samo slika. Svetu to jeste dovoljno i stručnjaci iz različitih država i sa nekoliko kontinenta žele da Micasso nastavi da slika i živi tamo, uz svu moguću podršku. Ako me pitate hoćemo li to prihvatiti, ne znam… Ja vidim „Srbiju velikog srca“ i mislim da to dovoljno govori o mom odnosu prema Srbiji i sopstvenom narodu. Neka bude onako kako treba da bude.

Slike nemaju cenu

SLIKE koje Micasso stvara se ne mogu kupiti, ističe Jelena:

– To doživljavam kao otuđivanje jednog dela svog sina. Iako je vrednost njegovih slika na tržištu dostigla vrtoglavo visoke sume, ne prodajem ih. Ni originali ostalih umetnika sa invaliditetom iz regiona, koje „Srbija velikog srca“ podržava i afirmiše u okviru brenda Art&Fashion by The Special, nisu na prodaju, osim ukoliko sami ne insistiraju na tome. To je moj autorski projekat čije su pokretanje podržali DOX TV iz Hrvatske i Telekom Srbija. I ova Mikasova izložba je deo tog projekta.

„Golgota“ brata Dragora

KUĆA Đure Jakšića u Beogradu i Opština Stari grad su takođe zaslužni za realizaciju ove izložbe, kao i veliki ljudi koji ne žele da se o njima govori, otkriva Jelena:

– Oni su razumeli moj očaj kada je Micasso tražio platno, a ja nisam imala novca da mu kupim – dala sam mu jastučnicu iz ormara umesto slikarskog platna. Na svakoj Milanovoj izložbi je i jedna slika njegovog brata blizanca Dragora, koji takođe slika. Ovog puta je to slika „Golgota“ i izbor nije nimalo slučajan.

Postavkom će svakako njegov dominirati treći autoportret koji povezuje mnogo likova, stvarnih ličnosti, umetnika, mesta, sudbina… Pričom o tome će izložba biti otvorena. 

Objavljeno: 31. 1. 2023.

Izvor: www.novosti.rs

Autor: Marina Mirković