MOTIVISANI ZA RAD, ALI BEZ POSLA

Prema istraživanju „Zapošljavanje osoba s mentalnim invaliditetom u Srbiji“, mladi sa mentalnim invaliditetom višestruko su marginalizovani i susreću se s brojnim poteškoćama kad pokušaju da pronađu posao. Za Liceulice o ovome govore Dejan Kordin i Dimitrije Savić, bivši učenici Škole za osnovno i srednje obrazovanje „Milan Petrović“ u Novom Sadu, jedna je od najuspešnijih institucija u Srbiji koje obrazuju osobe sa smetnjama u razvoju, i njihov profesor Peter Tot.

Pomenuto istraživanje, koje je sprovela Inicijativa za prava osoba s mentalnim invaliditetom MDRI-S, uz podršku Beogradske otvorene škole i Kraljevine Švedske, ističe i da su mladi s intelektualnim poteškoćama, autizmom ili psihosocijalnim poteškoćama „pod povećanim rizikom da budu lišeni poslovne sposobnosti ili da nad njima bude produženo roditeljsko pravo, što im automatski onemogućava pristup tržištu rada“. Probloem se sastoji u tome što Zakon o radu i Zakon o zapošljavanju predviđaju da se na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje može prijaviti samo osoba starija od petnaest godina, a isti je slučaj i sa sklapanjem ugovora o radu. S druge strane, osobe koje su lišene poslovne sposobnosti ili oni nad kojima je produženo roditeljsko pravo u zakonskom smislu se smatraju maloletnicima, odnosno mlađim od četrnaest godina.

Osoba s mentalnim invaliditetom koje uspeju da završe školu i steknu veštine neophodne za samostalan život i rad i dalje čekaju brojne poteškoće po stupanju na tržište rada; i kad nisu lišeni poslovne sposobnosti, oni moraju da se suoče s procenom radne sposobnosti.

Republika Srbija je još 2009 godine ratifikovala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom Ujedinjenih nacija, koja nas obavezuje da radimo na stvaranju otvorenog, inkluzivnog i pristupačnog tržišta rada, što znači da bi osoba sa invaliditetom trebalo da učestvuje na otvorenom tržištu rada, a ne u zatvorenim ili zaštićenim oblicima zapošljavaja. Osim navedenog, Srbija je u obavezi i da ukine propise koji su diskriminatorni prema osobama sa invaliditetom, poput procedura provere radne sposobnosti.

Podaci dobijeni pomenutim istraživanjem ne ohrabruju. većina ispitanika nikada nije bila zaposlena. Od devetnaest osoba prosečne starosti od tridesetjedne godine samo četiri su radila, a od toga dve sa skraćenim radnim vremenom. S druge strane, si učesnici u istražianju su pokazali visok motivacije za zapošljavanje.

I naš sagovornik, Dejan Kordin, veoma je motivisan za posao. Dejan je nakon završenog trećeg razreda OŠ „Miloš Crnjanski“ u Banatskom selu Srpski Itebej poslat na kategorizaciju, nakon čega obrazovanje nastavlja u ŠOSO „Milan Petrović“ u Novom Sadu smer grafičar.

„Ja sam bio svestan problema, ali život ide dalje. U školi „Milan Petrović“ sam se zainteresovao najviše za multi mediju, montažu i fotografiju. Zahvaljujući nastavniku Peri koji nas je uveo u taj svet, danas moji drugari i ja vodimo jutjub kanal“ kaže on.

Dejan ističe da nije razmišljao šta ga čeka posle srednje škole. „Problemi su krenuli kada sam se uputio u potragu za poslom. Ja živim sa ocem, koji je u invalidskoj penziji. Znam da mogu da radim i da pomognem porodici. Dosta sam radio za đabe ili za minimalac, kako bih dokazao da sam sposoban za rad. Nisam gladan novca, ali isto tako mi taj novac pomaže da preživim i platim račune. Ovo sve napominjem kako bi čitaoci razumeli da osobe sa invaliditetom koje su radno sposobne teško dolaze do posla. Problem se javi kada čuju koju sam školu završio ili zato što ih kontaktiam preko Nacionalne službe za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. U struci sam pokušavao da nađem posao, ali svi me pitaju imam li radnog iskustva. Kažem da nemam jer nisam ni imao priliku da ga steknem.“

Ljubav prema multimediji sa Dejanom deli i njegov drug Dimitrije Savić. On je takođe završio za grafičara u ŠOSO „Milan Petrović“. Dimitrije trenira i đžudo u inkluzivnom klubu u Sombori, a koliko je uspešan u ovom sportu potvrđuju zlatne medalje koje je doneo sa takmičenja.

„U razredu nas je bilo osmoro, najviše sam se družio s Dejanom i Aleksandrom, s kojima sam imao zajednička interesovanja. U našu školu su često dolazile javne ličnosti i sve je to bilo medijski propraćeno, tako da smo zavoleli objektiv i kamere. Nakon toga smo sa nastavnikom Perom beležili i ostala dešavanja u školi. Od njega smo videli kako radi video-montažu, a naučio nas je i da editujemo video sadržaje. Završili smo školu 2016-e godine, ali smo nastavili druženje sa Dejanom se čujem svaki dan i planiramo šta ćemo dalje da objavimo na našem jutjub kanalu;“studio DAD“. Bilo bi nam drago kada bi neko uočio naš rad i trud koi ulažemo u sve to“, kaže Dimitrije.

Obojca ističu kako im je škola „Milan Petrović“ da pronađu sebe. Profesor Petar Tot, koji u njoj radi od 2001 godine kaže da đaci dobijaju potrebno znanje kroz inkluzivno obrazovanje.

„Ono što jevažno jeste da učenici tokom školovanja razvijaju kompetencije i veštine da bi mogli da se prilagode tržištu. Radim po tri programa: posebnom, redovnom i programu za učenike sa oštećenjem sluha. Moji učenici se razlikuju, od onih kojima je potrebna najveća podrška, do onih koji su sada na fakultetima. Inkluzija je dobar proces u načelu, jer svima nudi adekvatnu podršku „, kaže za Liceulice profesor Petar Tot.

Iako škola ne vodi zvaničnu evidenciju o zapošljaanju đaka nakon školovanja, o tome šta rade bivši učenici, profesori često saznaju od njih samih. „Mogu iz iskustva da kažem da učenici koji su završili školu često dođu da nas obiđu, tako da imamo neku informaciju. o su učenici koji su sistemu zaštićenih radionica, kao što je radni centar u školi „Milan Petrović“. Neki su se zaposlili, neki nisu, a pojedini su u privatnim tokovima. Mi se trudimo da na što bolji način doprinesemo njihovom razvitku, ali kako je tržište zakonski uređeno to već nije do nas“, rekao je Tot.

On dodaje da bi inkluzija trebalo da podrazumeva i senzibilizaciju društva. „Treba i vremena i prilagođavanja programa koji bi pomogao da se učenici sa smetnjama u razvoju zaposle. Jedan naš učenik je bio prodavac magazina Liceulice. To je dobro radio i imao je odličan nastup. Drago mi je da Liceulice pomaže tako što daje niz bitnih informacija u vezi sa osobama sa invaliditetom“, zaključujue profesor.

Dejan i Dimitrije nisu jedini koji se nalaze u ovakvoj situaciji. Spremni su da pokažu svoj talenat i kreativnost, ali to nije dovoljno. kako su nam za magazin rekli iz škole „Milan Petrović“, potrebno je da se mnogo više govori o ovoj temi jer javnost i dalje ne zna dovoljno o problemima s kojima se susreću osobe sa invaliditetom.

Objavljeno: 12. 7. 2022.

Izvor: LICE ULICE – Bez naslova

Autor: Ana Živanović