Učitelj nije spreman, školama potrebni defektolozi

Povodom međunarodnog dana retkih bolesti, od kojih 75% pogađa mališane, najčešće ostavljajući trajan invaliditet, Odsek za rad sa decom Menov Srbije organizovao je onlajn razgovor na temu „inkluzija u praksi“ sa defektologom – oligofrenologom Miom Čarakovac, koja radi u specijalnoj školi, a tokom višegodišnjeg iskustva prošla je kroz sve oblike primene defektološkog rada: metodičko-obrazovni, praktično-tretmanski, naučni, istraživački, savetodavni, dijagnostički i organizaciono-projektni.

Iako inkluzija obuhvata i vandredno darovite u obrazovnom ustrojstvu, ona se najčešće povezuje sa đacima koji imaju mentalne i fizičke poteškoće. Procedura je takva, kaže mija Čarakovac, da se na predlog učitelja ili nastavnika, jer dete ne može da prati sadržaj redovne nastave, pravi individualni plan i program (IOP).

-Ona je kao zamisao prilično korektna, ali je problem što za nju nismo pripremili sistem, ustanove niti prosvetne radnike, te ponudili defektologe kao podršku – kaže Mija Čarakovac, napominjujući da u školama i vrtićima nedostaju stručnjaci čije usluge plaćaju roditelji iz sopstvenog đžepa.

Došli smo do toga da roditelj kaže:“Dobro, ako moje dete može u redovnu školu, neka ide“, postoji i druga strana nedovoljno dobra sredina, u kojoj ima previše stimulacija, stvara još veću frustraciju. kada se ono baci na pod, oglašava na specifične načine, ima agresivne ispade i prema sebi i prema drugima, učitelj, i ako hoće ne zna šta može ili sme da uradi, kada se drugi roditelji bune kako nema kvalitetne nastave. Da ne bude sve tako crno, imamo majke i očeve koji su veoma saradljivi, pa i učitelje koji su živ primer kako senzibilizati ceo razred, ali je za to potrebno mnogo truda, razgovora i podrške.

Kako primećuje, u obrazovnom sistemu se permanentno potiskuje razvijanje fucionalnih sposobnosti u korist savladavanja propisanih planova i programa.

-Izgubili smo decu, a fokusirali se na papirologiju. Iz Ministarstva traže da pratimo uđžbenike, ne shvatajući kako je nemoguće raditi Njutnov zakon ako je učenik u fazi skidanja pelena i držanja kašike iako ima 13 godina – navodi sagovornica primere iz prakse.

Vrlo sličan utisak ima i koordinatorka Odseka za rad sa decom Tanja Olaer Kojić.

-Na početku sam i ja kao učitelj bila uplašena – kaže dodajući kako tada još uvek nije imala sopstveno dete sa smetnjama u razvoju. – Naučiti na fakultetu da taksativno navedete poremećaje apsolutno nije dovoljno. Čovek koji to nije video ne može da pojmi šta sve postoji i svako dete je priča za sebe. Moram da pšohvalim vaspitačice jer mnogo takvih mališana danas ide u vrtiće, a one postižu sjajne rezultate, doduše sa onima koji su mirni, staloženi.

Mada polazak u redovnu školu može biti koristan, dodaje, treba imati u vidu da razredi imaju i po 30 učenika, od kojih svaki traži svoje vreme, pa učitelji nisu uvek u mogućnosti da se posvete đaku sa smetnjama u razvoju.

Kako kaže, mnogi roditelji dočekaju da dete krene u osmoletku, a da se nisu suočili sa negovim problemima, niti reaguju mnogo na upozorenja učitelja da nešto nije u redu, očekujući da će on obaviti posao drugih stručnjaka, te dajući prioritet uticaju sredine i škole.

-Učitelj nije supermen, njegov posao je da uči decu da pišu, čitaju, računaju, naravno, on ima i vaspitnu ulogu ali nije defektolog niti psiholog – napominje Mia Čarakovac. – Od stručnjaka kojima se obraćaju roditelji najprisutniji su logopedi, ali dete neće progovoriti niti imati funkcionalan govor, već stereotipno ponavljanje, dok ne nauči da sedne, obuje čarapu, drži olovku, dok se ne podstakne razvoj pažnje, a to rade različiti tipovi defektologa: tiflolozi, zaduženi za probleme vida, sordolozi, koji se bave sluhom, somatopedi, kojima je oblast motorika, i specijalni pedagozi, koji rešavaju delikventno ponašanje. Često i pedijatri kažu da se sačeka do pete godine. Međutim, što pre počnete možete više postići.

Njen sledeći savet odnosi se na sve mališane navikle da su konstantno za telefonom, kompjuterom ili televizorom, te njihove roditelje.

-Kad sednete i gledate u ekran, ne pomerate ni jedan mišić, a da bi se mozak razvijao, moramo da se pomeramo – objašnjava Mija Čarakovac. – Problemi lošeg izgovaranja glasova i slabe motorike postaju gotovo epidemijološki. Dolaze nam prvaci koji mlitavo drže olovku, te im ispada iz ruke, ne znaju da seckaju makazicama ili presavijaju papir, šutnu loptu. Pravimo ih nesposobnima i tako što ima do treće godine pasiramo hranu pa i bananu, te ponavljamo „nemoj jaću“, zbog čega stalno citiram dve rečenice Marije Montesori :“Pomozi mi da uradim sam“ i „Postavite deci čvrste i stabilne granice, a unutar njih dajte im svu slobodu“.

Mada ima slučajeva gde se ne može mnogo učiniti, osim pružiti ljubav i negu, predan rad kod kuće nakon tretmana daje dobre rezultate.

-Ako dete dolazi na tretmane dva-tri puta nedeljno, to nije dovoljno. Rad roditelja je mnogo značajniji od mog, a ja sam tu da podstaknem, pomognem i posavetujem. Ne traži se ništa posebno: pročitajte detetu priču, nacrtajte nešto. Za vežbe oralne praksije glupirajte se ispred ogledala. Ako dete neće to da radi, na tanjiru sa omiljenim namazom nacrtajte mu linije ili srce, pa da to poliže. Sve je igra. Svako mora da radi svoj posao da bi inkluzija funkcionisala – kaže Mija Čarakovac, dodajući kako joj je ideja bezbroj, a ona je vrlo rada da pomogne, posebno zbog toga što vaspitači, učitelji ili nastavnici nemaju adekvatnu podršku.

Primetivši, na primer, da su današnje učionice prenatrpane, što ne pogoduje đacima sa poremećajem pervazivnog razvoja jer ne vole promene niti jake stimulacije, bila je podstaknute da od materijala za reciklažu, uz pomoć školskog domara, napravi kutak u kojem će takva deca na velikom odmoru naći spokoj: stare gume poslužile su za tabure, hulahop i krep trake za baldahi, a odbačena klupa, đžojstici i tastature za senzornu tablu.

Slađana Milačić

Objavljeno. 6. 3. 2022.

Izvor: DNEVNIK – Društvo

Autor: Slađana Milaćič