Mnogi bez sluha za potrebe gluvih

U Srbiji svaka treća osoba ima problem sa sluhom, bilo da je on urođen, posledica povrede na radu ili trag koji su ostavile godine. A koliki je broj gluvih i nagluvih osoba, odnosno onih koji koriste srpski znakovni jezik, nije poznat. Savez gluvih i nagluvih Srbije broji 12.000 članova, ali su pretpostavke da je broj korisnika srpskog znakovnog jezika daleko veći. Ne samo što se pouzdano ne zna ni kolika je ova zajednica, njihova podrška sistemski nije regulisana kao podrška osobama sa invaliditetom. To je posledica činjenice da se gluvoća tretira kao 70 odsto telesnog oštećenja, zbog čega ostaju bez državne pomoći u mnogim segmentima. Procenjuje se da 350.000 ljudi u Srbiji živi sa poteškoćama u vezi sa sluhom, a da samo mali broj njih koristi slušne aparate i tada, uglavnom na jednom uhu. Prema istraživanjima prethodnih godina, svaki osmi beogradski srednjoškolac, ima problema sa sluhom.

– Ukoliko bi došlo do izmene Pravilnika o utvrđivanju stepena telesnog oštećenja i stvorili se uslovi da se gluvim i nagluvim osobama priznaje mogućnost ostvarivanja telesnog oštećenja do 100 odsto, to bi umnogome omogućilo ravnopravan odnos i jednak tretman. Sada imate situaciju da se gluvim osobama koje po Sabin–Fauler skali imaju 100 odsto oštećenje sluha na oba uha ne priznaje mogućnost 100 odsto telesnog oštećenja kao što se na primer slepim osobama priznaje zasebno oštećenje na svakom oku. Kada bi sistemski gluve i nagluve osobe imale mogućnost većeg stepena telesnog oštećenja, znatno bi uticalo na bolji kvalitet života time što bi imali pravo na određene beneficije – kaže za „Politiku” Dušan Nikolić, predsednik Gradske organizacije gluvih Beograda (GOGB), udruženja koje ove godine proslavlja 95 godina postojanja.

Naš sagovornik podseća da gluve osobe, s obzirom na neadekvatno obrazovanje, obavljaju mahom niskokvalifikovane radne pozicije, što dovodi i do lošijeg kvaliteta života. A priznanjem većeg stepena telesnog oštećenja gluve osobe mogle bi da ostvare pravo na subvenciju električne energije, komunalne usluge, pravo na besplatan parking… Uz sve to, gluva i nagluva deca nailaze na niz prepreka u obrazovanju, a pre svega nemaju mogućnost da se obrazuju na svom maternjem jeziku – srpskom znakovnom jeziku.

– Nastava u specijalnim školama ne odvija se na znakovnom jeziku, fokus su govorne vežbe i uspeh u školi zavisi od toga koliko dete lepo govori. Dakle, fokus nije na usvajanju znanja od strane diplomiranih nastavnika za određeni predmet. Imate situaciju da jedan nastavnik – defektolog predaje nekoliko predmeta, i srpski i biologiju i hemiju. I ne može se očekivati da se u takvim okolnostima stekne znanje. Ipak, ono osnovno jeste da se ne primenjuje sistem koji je provereno dobar, imate brojna istraživanja svuda u svetu koji govore o bilingvalnom obrazovanju, obrazovanje na znakovnom jeziku kao i na pisanom jeziku tog govornog područja – podseća Nikolić.

– Naša država je decenijama napredovala samo do toga da se deklarativno ne zabranjuje upotreba znakovnog jezika, međutim, ne postoje uslovi da se obezbedi nastava na srpskom znakovnom jeziku – pojašnjava Nikolić i dodaje da za gluvu decu u redovnom obrazovanju ne postoji ni podrška u vidu angažovanja pedagoškog asistenta i tumača za znakovni jezik u nastavi.

Zbog svega toga mali je broj gluvih i nagluvih osoba koje imaju fakultetske diplome. Ne postoji ni formalno obrazovanje za tumače znakovnog jezika, pa je jedan od velikih problema nedovoljan broj profesionalnih tumača.

– U Srbiji su uglavnom tumači za znakovni jezik deca gluvih roditelja, koji imaju tek sporadične edukacije nedovoljne za profesionalno napredovanje. Pri lokalnim udruženjima u Srbiji radi tridesetak tumača za znakovni jezik, što je malo za potrebe zajednice gluvih koje su u porastu – dodaje naš sagovornik.

Objavljeno: 15. 10. 2021.

Izvor: www.politika.rs

Autor: V. Aranđelović