Cela porodica je uvek bila humano opredeljena

Želeli smo da zaposlimo ljude koji su spremni i željni da rade, a imaju neku vrstu invaliditeta. Znali smo da oni imaju jaku potrebu da se dokažu, ali i da zarađuju. Zaposleni vole našu poslovnu politiku da bilo ko, sa bilo koje pozicije, može u okviru preduzeća da promeni posao

U prostranoj proizvodnoj hali „Čikoš štampe“ veoma je živo, zaposleni posluju oko mašina kraj kojih stoje palete sa već odštampanim tabacima. Kalendari, table kartona sa natpisima kutija za lekove, pakovanja kafe, udžbenici. U ovom preduzeću svaki zaposleni daje sto odsto svoje snage i radne koncentracije. Nije to fraza – to je ovde neophodnost, jer ovo preduzeće gotovo tri decenije, osim ekonomskih, bije i socijalne bitke. Zahvaljujući upravo tim naporima, oni i danas opstaju kao najstarije privatno preduzeće osnovano za radnu rehabilitaciiju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom u Srbiji.

„Otac Jožef je još 1985. godine hteo da osnuje svoju firmu. Bio je najmlađi grafički inženjer u tadašnjoj Jugoslaviji. Svoju zamisao stvario je nešto kasnije, 8. juna 1990. godine“, priča za Ekonometar Igor Čikoš, druga generacija u porodičnom preduzetništvu. Ipak, otac Jožef je i dalje tu i prati dešavanja u preduzeću.

Početak je bio skroman, pogon je bio tek nešto veći od dvosobnog stana, a Jožef je sve radio sam. Naredne godine zaposlio je šestoro saradnika. Uzlaznu liniju presele su već poznate okolnosti 1993. godine.

„Tada je nastala ideja da počnemo da zapošljavamo osobe sa invaliditetom. Nije to bilo ništa novo i neočekivano, čitava porodica je uvek bila humano opredeljena. Ova odluka nametala se kao prirodan izbor i želeli smo da zaposlimo ljude koji su spretni i željni da rade, a imaju neku vrstu invalidnosti Verovali smo da oni imaju veću potrebu da zaradom i veću želju za dokazivanjem, Tada je preduzeće razdvojeno na dve „ćerke“ firme, „Čikoš promet“ koja se bavi trgovinom na veliko i malo, i „Čikoškom štampom“ koja je počela sa radnom rehabilitacijom osoba sa invaliditetom“, nastavlja Igor istoriju porodičnog preduzetništva.

Svaki preduzetnik sa tri decenije staža, poput porodice Čikoš, zna šta su od tada prošli: ratovi, hiperinflacija, nestabilni uslovi poslovanja, velika fluktucija radne snage, a u Subotici posebno izražena zbog primetnog odlaska radno sposobnog stanovništva u susednu Mađarsku.

„Bilo je i konfuzno i kompleksno“, kaže jednostavno Igor koji je te godine proveo na školovanju, ali je svake subote i nedelje „šegrtovao“ u očevoj štampariji.

Postepeno, štamparija je izrasla u pouzdano preduzeće sa savremenom opremom. Igor nabraja kako je kupljena mašina za štampanje beskonačnih obrazaca za kompjutersku obradu podataka. Pošto su klienti tražili i klasične obrasce i memorandume, kupljena je i jednobojna mašina za štampanje u tabacima. U pogonu od blizu 500 kvadratnih metara, u širem centru Subotice, i dalje čuvaju stare štamparske mašine ali i najnoviju opremu za štampanje, štancanje, izradu kutija za pojedinačna pakovanja, koja je puštena u rad neposredno pred izbijanje pandemije.

Igor Čikoš mogao bi dugo da priča o problemima u poslovanju, o aktuelnoj situaciji na tržištu. Teško je bilo i do sada, u poslednjih godinu dana sa epidemijom virusa korone još je teže. U ovoj delatnosti malo je poslova koje mogu da obavljaju od kuće, svi zaposleni u pogonu moraju biti kraj svojih mašina da bi se posao obavljao, iako se situacija na tržištu menja iz dana u dan.

„Kupili smo nove mašine za izradu kutija za pojedinačne proizvode, znamo da postoji tražnja na tržištu za tim. Računali smo i na pomoć države u vidu bespovratnih sredstava. Međutim, zbog pandemije i korone, vlada je novac morala da preraspodeli“, priča Igor Čikoš.

Problem u poslovanju predstavlja i nelojalna konkurencija koja robu prodaje po nabavnoj ceni materijala. Čikoš kaže da je svestan da konkurencija pod tim uslovima ne može dugo da posluje, ali konstantno remeti odnose na tržištu.

Uz uobičajene poslovne brige „Čikoš štampa“ vodi bitku na još jednom polju.

„Od naših 56 zaposlenih, više 60 odsto, odnosno 33 zaposlena su osobe sa invaliditetom. Preduzeća koja ne rade u tim uslovima, ne znaju šta to znači“, kaže Igor Čikoš i dodaje da je veoma mnogo energije potrebno u usklađivanju radnih zadataka, u međusobnom prilagođavanju zaposlenih i obimu njihovih poslova, kao i u neprestanoj edukaciji.

Administrativne mere države, možda se najteže podnose upravo u ovakvom preduzeću. Za nepune tri decenije, porodica Čikoš i njihova štamparija svedoče o različitim merama podrške koje su imali prilike da koriste, ali i u njihovom ukidanju u poslenjih godina.

„Kad smo počeli 1993. godine, tada je oko šest meseci postojala državna pomoć u vidu umanjenja poreza na proizvode koje ovakva preduzeća proizvode. To je bio vid pomoći preduzećima kako bi se jedan broj ljudi rasteretio sa pozicije za socijalne izdatke. Država zna da je možda najlakše direktno isplatiti određeni iznos za osobe sa invaliditetom, kao socijalno davanje, ali na taj način marginalizuje se grupa ljudi koja može da privređuje, i koja i sebi i članovima svoje porodice, a pre svega deci, može da pokaže da se rad isplati. To je način podrške za dostojanstven život svih“, kaže Igor Čikoš.

Ubrzo se, međutim, da je ova vrsta pogodnosti dobar teren za manipulaciju, te je i ukinuta. U tom periodu naprečac je otvoreno 250 preduzeća za radnu rehabilitaciju, ali kada je država krenula u njihovu kontrolu tek oko 60 preduzeća je uspelo da zadrži taj status. Od tih 60 preduzeća, svega pet je bilo privatno, jedno od njih je bila i „Čikoš štampa“.

Nakon tog vremena, skoro čitavu deceniju nisu imali nikakve pogodnosti, te su gotovo sva privatna preduzeća i prestala sa radom, ali i jedan deo društvenih. U međuvremenu, država je propisala da ovaj tip preduzeća mora da zaposli i sociologa, psihologa i instruktora, i preuzela na sebe da plaća njihove zarade. Od 2016. godine država više ne finansira njihov rad. Igor Čikoš kaže da je ovaj profil stručnjaka svakako potreban preduzeću, ali da to znači da su oni odjednom morali da zarade najmanje tri miliona dinara godišnje za njihove plate. Sve to iz dana u dan tanji njihovu marginu zarade. Država poslodavcu nadoknađuje jedan deo zarade zaposlenih osoba sa invaliditetom, ali Čikoš kaže da je činjenica da su oni nauštrb svoje zarade preuzeli i veliki deo socijalnog tereta države.

„Možemo reći da smo opstali kada je bilo teško, i kada svi ostali nisu mogli, i kada svi ostali nisu mogli. Sada smo najstarije osnovano privatno preduzeće koje vrši radnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom“, kaže Igor Čikoš i nastavlja: „Ne znam kako smo opstali. Nema drugog objašnjenja nego izuzetno mnogo rada, savesnog ponašanja, ogromno znanje, kao i pošteno ophođenje prema ljudima. Nismo imali, a nemamo ni danas najveće plate. Ali ljudi su zadovoljni jer znaju da su na pravom mestu i nije uvek visina zarade na prvom mestu.“

U „Čikoš štampi“ su uvereni i da su zaposlene uspeli da zadrže i politikom otvorenih vrata, koja u njihovom slučaju znači da bilo ko, sa bilo koje koje pozicije, može u okviru preduzeća da promeni posao. Horizontalna i vertikalna pokretljivost svakome omogućava da se premesti na posao za koji i sam smatra, kao i njegovi nadređeni, da može uspešno da ga obavlja. „Ovde na poslu svi provodimo osam časova zajedno i bitno je u kakvom okruženju radimo. Mi smo spremni da dodatno edukujemo naše zaposlene, jer ako su svi oko nas zadovoljni onda smo i mi“, zaključuje Igor Čikoš.

I dalje bez posebnih pogodnosti

U velikom broju zemalja Evrope preduzeća ovog tipa zapošljavaju i nekoliko stotina osoba sa invaliditetom, a na tržištu imaju određene pogodnosti, na primer, da lokalne samouprave i javna preduzeća najmanje 30 odsto svojih potreba naručuju od firmi koje su registrovane kao preduzeća za radnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom. Igor Čikoš kaže da su pokušali da se slična praksa zakonski reguliše i kod nas, ali do sada, nažalost, bez uspeha.

Katarina Ivanović

Objavljeno: 5. 5. 2021.

Izvor: EKONOMETAR – Reportaža

Autor: Katarina Ivanović