„Aleksina bašta“ za sve čiji uspeh traži mnogo truda

Subotica – Jelena i Stevan Čović kažu da su mogli da budu prosečni roditelji u trci sa novcem koji se trude da uštede kako bi otišli s decom na letovanje. Njihov sin Aleksa u potpunosti im je promenio takvu perspektivu Života. Nakon što su ga usvojili, na početku je sve bilo dobro. Ubrzo su primetili da zaostaje u razvoju, da se pojavljuju problemi i posle dugog vremena neizvesnosti u kojem se njegovo stanje rapidno pogoršalo, a lekari su jedan po jedan dizali ruke od njihovog deteta, analizom krvi koji su poslali u SAD utvrđeno je da boluje od Batenove bolesti. Ni odlasci u Kinu na terapije nisu davale rezultate i Aleksa je preminuo pre tri godine.

„Kada smo ga izgubili, bilo nam je teško, ali smo znali da nećemo da to prođe tako, da je on živeo i da ga više nema. Želeli smo da osnujemo nešto što će biti njegova ostavština“, priča Jelena Čović. Tako je nastala „Aleksina bašta“ na ulazu u selo Ljutovo, na imanju manjem od hektara koje je pripadalo Stevanovim roditeljima. Malo imanje na kojem postoji farma glista i farma organskih jaja, u planu Jelene i Stevana je mnogo više – inkluzivna farma na kojoj će biti moguće i stanovanje uz podršku.

Nastanak ove „Aleksine bašte“ ima svoju predistoriju, kaže Stevan i objašnjava da su on i njegova supruga uvek radili kao preduzetnici, a kada se Aleksa razboleo, razmišljali su o poslu koji će im omogućiti da u svakom trenutku mogu da ga prekinu i posvete se detetu. Tako je nastala farma glista.

„Iz toga smo razvili ideju o proizvodnji organskih kokošijih jaja i organskog povrća, jer bi nam to omogućilo da zatvorimo krug proizvodnje. Glistenjak bi koristili u proizvodnji povrća, gliste mogu biti dopunska hrana kokama, otpadak od povrća opet dajemo kokama, sve je povezano i nema otpada. Sada smo na drugom koraku.“ kaže Stevan i objašnjava da za sada imaju 300 koka čija organska jaja završavaju na pijaci u Beogradu i Novom Sadu. Za firmu povrća im nedostaje više radne snage, medjutim finansijska strana priče važna je samo zbog toga što, iako je ova firma svoj život počela od novca dobijenog na projektima, oni žele da ona vremenom postane samostalna i nezavisna od projektnog finansiranja.

„Pozadina cele priče je da to bude socijalno preduzeće koje još ne postoji zakonski, ali postoji u našim glavama. Sav profit bi koristili za naše radionice za osobe sa invaliditetom i za decu iz osnovnih i srednjih škola da ih učimo zdravoj ishrani, ekologiji. Kada se Aleksa razboleo, ušli smo u taj svet roditelja dece sa invaliditetom, međusobno se povezali i shvatili da je ogroman problem pored svih svakodnevnih problema sa kojima se suočavaju, i pitanje šta će biti sa mojim detetom kada mene više ne bude. To su osobe koje se uglavnom vrlo teško zapošljive, jer je izazov naći preduzetnika spremnog da izdvoji za radnika koji ne može da radi u punom kapacitetu. Taj problem nas je zainteresovao, i odlučili smo da napravimo uslove za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Tako imamo ideju o „Aleksinom kampu“ kao inkluzivnom kampu gde bi deca bila u prirodi i učili o zdravoj proizvodnji hrane. U tom našem kampu bi bio deo sa bungalovima za stanovanje uz podršku za osobe sa invaliditetom, koje bi ovde na farmi imale i zaposlenje“, objašnjava Stevan čitavu zamisao. Za sada ideja se ostvaruje povremeno kroz dolazak članova Udruženja „Zajedno“ sa kojima su radili na podizanju farme koka nosilja, kao i sa drugim udruženjima koja okupljaju decu sa smetnjama u razvoju i njihove roditelje.

Najviše, ipak sarađuju sa Dnevnim boravkom za odrasla lica sa smetnjama u razvoju, kao i sa samom „Kolevkom“, gde drže radionice. Jelena je jedno vreme radila kao lični pratilac jednog dečaka, i ovog januara je postala lični pratilac jedne devojčice iz „Kolevke“ koja ima Daunov sindrom. „Videla sam da ona ima mnogo potencijala koje tamo neće moći da razvije, i počela sam da radim sa njom. Ovog septembra postali smo i njeni hranitelji“, kaže Jelena.

Dok Jelena i Stevan razgovaraju, mala osmogodišnja devojcica neprestano je oko njih, mazi se i povremeno pokušava da učestvuje u razgovoru. Jelena i Stevan nisu morali da izaberu ovaj životni put u kojem svaki uspeh podrazumeva nesrazmeran trud i napor, ali kažu da odustajanje za njih nikada nije bila opcija.

„Život sa Aleksom u nama je stvorio ljubav i okrenutost ka deci sa invaliditetom, postali smo osetljivi na te kategorije, jer sam osećala da mi je Aleksa utro taj put“, kaže Jelena.

„Mogli smo već da odemo iz države kao pola naših drugara iz gimnazije, da živimo lagodnije, ali to nam se posle Alekse činilo prazno i kao lakši izlaz koji nije imao smisla“, dodaje Stevan.

Objavljeno: 25. 12. 2020.

Izvor: POLITIKA – Srbija

Autor: Aleksandra Isakov