Invalidska penzija manja i od minimalca

Kada se naš sugrađanin Branko Jokić, koga je sudbina vezala za invalidska kolica, odlučio da nakon 18 godina počne da koristi gradski prevoz, u istom danu je doživeo dva iznenađenja – prijatno i neprijatno. S obzirom na to da koristi specijalizovani elektroskuter za prevoz osoba sa invaliditetom i da mu je potrebna pomoć prilikom ulaska u autobus, prvo iznenađenje ga je sačekalo na početnoj stanici linije 504, kada je žena koja vozi autobus ručno spustila mehaničku platformu, koja se doduše odvalila iz ležišta ali je poslužila da on uđe u prevoz. Kada je stigao do željene destinacije, žena za volanom mu je ponovo pomogla da izađe iz autobusa, prislonivši odvaljeni deo platforme kao kosu ravan kako bi on mogao da izađe skuterom iz autobusa.

I taman kada je pomislio da će dobrota spasiti svet, vozač na liniji 37 je nekoliko sati kasnije odbio da mu pomogne i spusti platformu, sa argumentacijom da „ne sme da izlazi iz autobusa”. Branko je morao da propusti dva autobusa kako bi sačekao onaj sa ispravnom platformom i konačno stigao do svoje kuće. Osim što je predsednik Udruženja osoba sa invaliditetom „Feniks”, Branko Jokić je jedan od 350.000 ljudi u našoj zemlji koji imaju problem sa hodom. Iako se on, iz vizure statistike, može pohvaliti da spada u 1.800 „privilegovanih” sa invaliditetom koji koriste elektromotorna vozila, ovaj podatak ništa ne znači pred činjenicom da svojim skuterom ne može da se kreće ni po snegu, ni po pesku, a ni po blatu. Kada sneg zaveje beogradsko naselje Resnik, u kome živi sa porodicom, on je odsečen od sveta sve do proleća. Kupovina modernih invalidskih kolica ili automobila za njega je misaona imenica, jer od njegove invalidske penzije koja iznosi svega 30.000 dinara, porodica jedva preživljava.

Iako podaci Republičkog zavoda za statistiku svedoče da 571.780 osoba u našoj zemlji ima neku vrstu hendikepa, stiče se utisak da država ima maćehinski odnos prema ljudima koji su zavisni od tuđe nege i pomoći. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da od 350.000 ljudi koji imaju problem sa hodom, čak 225.535 njih ne koristi nikakvu pomoć, odnosno nema nikakva pomagala? Naime, svega 1.794 osoba koristi elektromotorna kolica, mehanička kolica upotrebljava 16.596 osoba, štake koristi 78.714 osoba, uz pomoć hodalice kreće se 15.264 njih, a proteze i druga ortopedska pomagala ima 11.896 osoba. Čak petina osoba sa hendikepom koje imaju probleme u hodu ili penjanju uz stepenice, imaju i poteškoće u pogledu svakodnevne brige o sebi – ishrani, oblačenju i održavanju higijene.

– Punih 17 godina, koliko se nalazim u invalidskim kolicima, nijedan službenik Centra za socijalni rad nije došao da vidi kako živim. Za vreme vanrednog stanja, izazvanog pandemijom virusa korona, nisam dobio nijedan paket humanitarne pomoći, a moj zahtev za personalnim asistentom je odbijen, jer lokalna samouprava nema novca za ovu vrstu usluge. S obzirom na to da mi je zbog prirode hendikepa potrebna rehabilitacija dva puta godišnje, moj neurolog je savetovao odlazak u Ribarsku banju. Mene su, međutim, pozvali iz Selters banje i rekli da mi nude smeštaj u trokrevetnoj sobi, u stacionarnom bolničkom delu zgrade, koji nisam mogao da prihvatim, jer je epidemija korone počela da uzima danak – ilustruje naš sagovornik tegobe svakodnevnog življenja i priseća se da su u bivšoj Jugoslaviji osobe sa hendikepom imale pravo na banjsko lečenje svake, a ne jednom u tri godine, i ostvarivale pravo na vozilo za invalide.

Naš sagovornik dodaje da se osobe sa invaliditetom susreću sa fizičkim preprekama na svakom koraku – veliki broj zgrada ima arhitektonske barijere i nepristupačne su osobama u kolicima, bahato parkiranje na mestima rezervisanim za invalide je više pravilo nego izuzetak, a činjenica da ne postoji nijedan turistički autobus za osobe sa invaliditetom znači da oni koje je sudbina osudila na život u kolicima mogu samo da maštaju o moru ili obilasku evropskih metropola.

– Podaci govore da je penzija glavni izvor prihoda za oko 60 odsto osoba sa hendikepom, a njen iznos zavisi od toga gde ste i koliko dugo radili. Ako ste stoprocentni invalid ostvarujete pravo na tuđu negu i pomoć, koja iznosi svega 15.000 dinara. Moja penzija je manja od minimalca, a ako bih za fizioterapeuta svakoga dana izdvajao 25 evra, moja porodica bi bukvalno gladovala. A gde su troškovi za lekove, vitamine i zdravu ishranu? Sa tim primanjima ne mogu da podignem ni kredit za peglu, a kamoli za renoviranje stana ili kupovinu automobila – tužno konstatuje ovaj profesor srpskog jezika, koga je bolest odvojila od đaka i smestila u invalidska kolica.

Objavljeno: 5. 10. 2020.

Izvor: www.politika.rs

Autor: Katarina Đorđević