U KOLICIMA JE OD SEDME GODINE, A DRUGIMA POMAŽE DA NE IZGUBE VIZIJU ŽIVOTA! Za Tatjanu prepreke ne postoje!

Tatjana Stojšić Petković (52) je majka, supruga, ćerka, psihoterapeut, smeh joga liderka, psiholog, voditeljka psihološkoih radionica, a invaliditet je nije sprečio u realizovanju svojih ciljeva.

Udata je, ima dve ćerke i bavi se podrškom žena iz marginalizovanih grupa (romkinjama, ženama sa invaliditetom, ženama sa psihosocijalnim teškoćama), radi i sa decom, ali voli i životinje – ima jednog psa, dve mačke i dve kornjače.

Za patetiku u njenom životu nema mesta, ne zbog toga što empatija sada nije IN kako kaže, već zato što ima pozitivan pristup prema životu.

– Mi na radionici ne rasplasavamo tu patetiku, nego osvešćujemo te osobe. Vi danas imate filmove koji su patetični, društvo je patetično – ljudi misle da ako si osoba sa invaliditetom da nisi vredan života i tako dalje- započinje priču za naš portal i ističe da je vrlo važno kakvo je okruženje u kom živimo.

Od sedme godine koristi invalidska kolica za kretanje, a kako kako kaže viziju života tada nije izgubila. Danas radi na osnaživanju osoba sa invaliditetom kroz radionice na kojima je redovan predavač.

– Cela moja generacija tada nije primila vakcinu, to je ona koja se davala na kašičicu, a radi sprečavanja dečje paralize. Nažalost, virus je zahvatio mene, a kičmena moždina je presečena. Obolela sam od Poliomelitisa, a šanse da prohodam su nikakve – tvrdi ona.

– U Mitrovici odakle sam, imala sam učiteljicu koja je pozitivna i puna elana i koja je mene tretirala kao i svako drugo dete, pa je i to možda jedan od razloga zašto sam ja gledala na sebe ravnopravno. Mojim roditeljima sigurno nije bilo lako, ali ja njih nikada nisam videla da sede i da kukaju i jadikuju zbog toga što ja nešto ne mogu. To je bila priča – ti si sada takva i nastavljamo dalje da živimo – objašnjava nam.

Tatjana se priseća i školskih dana, ali i ekskurzija i druženja sa decom. Ne pamti kaže, ni jedan ružan period iz detinjstva, jer je učiteljica sve hendlovala tako da deca ne gledaju na to kao na problem.

– Meni je samo bio problem da kada oni negde treba da idu, a ja imam fizičku barijeru. Mama je sa mnom išla na eksurzije do 7. razreda. Onda sam ja sama naučila kako da se obučem, presvučem, kako da idem u toalet – a voditi mamu u na ekskurziju u 8. razredu je bilo ravno propasti (smeh). Posle toga su me drugari unosili u autobus u osnovnoj, ali i srednjoj školi gde su me takođe unosili i to na treći sprat – seća se ona i ističe da osoba treba da imate samopouzdanja, pa da to što ne može negde da uđe za nju ne bude prepreka.

Osoba koja ima samouzdanja će relativno brzo i lako rešiti neki problem, nego osoba koja nema samouzdanja. Niko od nas nije imun na probleme, a život je nepredvidiv – izričita je.

Priča o pristupačnosti je kaže Tatjana, veoma važna kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, jer treba otići na posao i vratiti se, a nema svako auto niti je prema Tatjaninoj priči gradski saobraćaj u Novom Sadu pristupačan za osobe sa invaliditetom.

Kaže da se nije osećala diskriminisano nikada, ali da društvo nije dovoljno osvešćeno kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, te nam je ispričala njeno iskustvo sa poslodavcima prilikom nalaženja posla kao i sa službenicama iz raznih institucija koji su na žalost, nedovoljno osvešćeni i dan danas, kao i čitavo društvo počevši od roditelja njenog sadašnjeg muža.

– Njegova familija nije bila oduševljena saznanjem da će njihov mezimac oženiti mene sve do momenta kada su me upoznali. Od tada oni ne vide mene kao osobu u kolicima ili da ja nešto ne mogu. Moji roditelji, koji su naviknuti da od mene mogu da dožive sve i svašta, posmatrali su me sa znakom pitanja kada sam im rekla da ću da se udam. Mogli samo da se slože i bili su mi ogromna podrška.

Ta mlada devojka se tada pitala da li je to prava odluka za nju i da li će to moći da iznese, porodica, deca, obaveze, posao, invaliditet, ali ljubav joj je dala snagu za dalje.

– Kada osetite da sa nekim možete da pričate satima, da vas intreresuju iste stvari, kada znate da vas neko posmatra kao ženu, onda sve prepreke mogu da se prevaziđu – uverava nas ova osnažena žena.

– Naše društvo nema puno informacija o osobama sa invaliditetom i u našem društvu vlada trend kukanja i jadikovanja. Prosto, jako je bitno sa kime se okružujete. Ne pamtim loša iskustva u svom životu, ali sećam se kada sam uspisivala svoje dete u vrtić mene je tada vaspitačica pitala – a zašto bi vaše dete išlo u vrtić? i pita se – Pa, vi radite? – o, da, ja radim, rekla sam joj tada. Dakle, jedan pedagog koji meni treba da bude podrška se čudi što ja radim – priča nam islreno i nastavlja:

– Zatim, kada sam pre par godina imala ideju da uđem u program hraniteljstva posmatrali su nas sa čuđenjem i stavovom – em je žena sa invaliditetom, em ima svoje dvoje dece, em hoće da hrani drugo – i milion predrasuda, ali ja ne posustajem – kaže Tatjana.

Kada se Tatjana zaposlila davne 1992. godine, zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom nije postojao. Radila je kao psiholog u domu za decu ometenu u razvoju u Vetreniku punih 15 godina, a posle toga sam je otišla u pokrajinski zavod, a zakon je tada već promenjen. Međutim, kaže ona,
problem sa zakonom jeste taj što on ne prepoznaje osobe sa invaliditetom kao visoko obrazovane osobe, već su to poslovi za osobe sa osnovnom ili srednjom školom.

– Dala sam otkaz posle toliko godina rada i odlučim da potražim drugi posao. Nailazila sam na situacije da su mi govorili da sam previše obrazovana, da mogu eventualno da radim za neki minimalac neka jednostavna radna mesta, da popunjavam neke knjige. U tom trenutku sam pomislila da bih osam sati radeći to ja u jednom trenutku visila na lusteru od muke, jer to ne odgovara mom temperamentu. Govorili su mi – „Pa, nismo očekivali baš Vas“, „Vi imate puno iskustva itd“. Znate, njima ne treba osoba koja će da razmišlja svojom glavom, ne treba im psiholog sa tim nivooom znanja, sa tom vrstom energije, jer oni ne dožvljaju osobe sa invalidtetom kao takve. Govorili su mi da nisu prilagodili radno mesto meni, kako nemaju tolaet i tako razne priče, a bilo je i savetovanja od stručnih lica da ne tražim posao, već da se penzionišem, jer oni znate, ne vide osobe sa invaliditetom kao nekog ko može da doprinese, što je strašno – priča Tatjana i ističe da osobe sa invaliditetom treba osnaživati, a sve ostale osvešćivati.

Radi i u organizaciji „Romi Novi Bečej“, a pre dve godine je odlučila da u okviru radionica drži predavanja o podizanju samopouzdanja članica (romkinja) kako bi one mogle u svojim sredinama da budu nosioci nekih aktivnosti.

– Ako imate ženu romkinju iz na primer Borče, koja je dovoljna osnažena, ona će i svoj drugarici, komšinici znati da kaže – „da to što ti trpiš to je nasilje“ i „ti ne treba da trpiš nasilje“, „to što si žena nisi manje vredna“, „ti ne treba da budeš diskriminisana“. U toj organizaciji sam psihološkinja koja im pruža podršku. Članice su sem Romkinja i lezbijke, žene koje su u procesu osamostaljivanja i tek je to marginalizovana grupa kojoj treba podrška – da ne izgube viziju da mogu dalje. Kao na primer, osoba koja hoda – kada doživi saobraćajnu nesreću ili se suoči sa dijagnozom da mora da koristi invalidska kolica. Budućnost te osobe nakon toga ne postoji. Ta osoba je izgubila viziju svog života – to je tako generalno, jer je to psihološki proces. Ja pomažem ljudima da ne izgube svoju viziju života – objašnjava Tatjana i nastavlja:

– Žena koja je trpela nasilje nema viziju da treba da nastavi dalje i da ona zapravo ima pravo da živi slobodno i kvalitetno, da niko ne treba da je tuče, siluje. Ja im dajem individualnu podršku – priča ponosno Tanja.

Radionice koje Tatjana drži se tiču samopouzdanja, a izgledaju tako da osobe uči kako sam sebi reći dobro jutro, kako sam sebe afirmisati, kako sam sebi reći hvala. Namenjena je ženama koje su na rukovodećim pozicijama u invalidskim organizacijama i ženskim organizacijama.

Sem toga, Tatjana se bavi i smeh jogom, a kaže da je smeh značajan, te da je radost je isključivo u nama, iako porodica Tanji daje snagu.

Da nije sve uvek tako sjajno i bajno, dokazuje i činjenica da i ona često ima svojih minus faza i da i te kako zapada u depresivna raspoloženja.

“
-To što sam ja osoba sa invaliditetom, ne znači da nemam problem kao i žena koja nije invalid. I meni se muž razboli, i ja imam problem sa decom. I mi sa invalditetom imamo iste probleme, ali i iste potrebe samo ih rešavamo malo težim putem. –

Tanja za kraj ne želi da pošalje samo poruku osobama sa invaliditetom, već svima da biti žrtva jeste mač sa dve oštrice, jer ako sami sebe sažaljevate, onda privlačite da vas drugi sažaljevaju i još jednom ističe da dosta toga u našem životu i i sva dešavnja zavise i od nas samih, od našeg misljenja o sebi samima.

Njen životni moto jeste da „Lepa reč i gvozdena vrata otvara“. Za nju to nije otrcana fraza, već da je to zaista tako, a takav stav naš može odvesti daleko.“

(Kurir.rs)

Objavljeno: 24. 03. 2019.

Izvor: www.kurir.rs