URBANA BAJKA SA ŠANKOM Iz kafića na Vračaru nikome se ne ide kući, cenovnik ne postoji, a u njemu rade LJUDI SA NAJVEĆIM SRCEM

Neobičan prilaz lokalu odmah zapada za oko, od samog ulaska prate vas široki osmesi razdraganog osoblja, konobari se okupljaju oko stola i pevaju jednom od gostiju rođendansku pesmicu, da bi samo par minuta kasnije svi posetioci dobili od osoblja po parče torte. Zbunjeni i iznenađeni, toliko uživate u nesvakidašnjoj atmosferi da ne shvatate da je vreme da krenete. A kad pri izlasku iz ovog kafića zatražite račun, shvatite da cenovnik ne postoji, nego da po nahođenju birate koliko ćete novca ostaviti u kasici na stolu.

Ova urbana bajka svakodnevnica je u novootvorenom lokalu „Zvuci srca“ u srcu Vračara, u kom odnedavno rade osobe sa smetnjama u intelektualnom razvoju, a otvoren je uz pomoć humanitarne organizacije „Dečje srce“.

– Ideja za kafić ponikla je iz želje da se nađu adekvatne aktivnosti gde bi osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju same razbijale predrasude o sebi. Više ne mora niko da vam objašnjava kako funkcionišu mladi sa smetnjama u razvoju, kakve su im navike, njihove osobine, već ih možete dolaskom u kafić upoznati, videti kako rade, kako žive i čemu se raduju – kaže Goran Rojević, direktor „Dečjeg srca“.

Karakteristično je za ovaj kafić, navodi Goran, to što su osobe sa smetnjama u razvoju ovde i konobari, i šankeri, i pomoćni kuvari, ali i muzičari.

– Imamo muzičku grupu koja će verovatno svako veče svirati ovde od 18 do 20 sati. Troje njih ne znaju note i akorde, ali sviraju sjajno. Pre šest ili sedam godina smo pokrenuli rok grupu „Zvuci srca“ sa željom da ih promovišemo na što pozitivniji način. Kada smo im dali instrumente, samo su počeli da sviraju. Imali su negde tu muziku u sebi, u ušima, i pokušavali su da skriveni talenat izbace iz sebe, a čini se da smo našli pravi način da to podstaknemo – priča Rojević, ističući da će lokal uskoro postati restoran, a priprema kuhinje je u toku.

Vredni i sposobni

Rojević kaže da je kafić zapravo radni centar u kojem se mladi sa smetnjama u razvoju obučavaju za različite aktivnosti potrebne većini ljudi u zajednici.

– Radna terapija je za njih ključna stvar, a rad im pomaže da iz sebe izbace višak energije, ali i da se afirmišu u društvu vršnjaka, ljudi iz okoline, da im se ljudi dive, da ih prihvate i da im se raduju. Pokazivanje pozitivnih osećanja njih zapravo čini mnogo srećnima. Oni ne rade za platu, iako će je dobijati, već rade za ljubav i emociju koju primaju od gostiju – naglašava Rojević.

Bitno je, kaže on, i kako ih roditelji sada posmatraju, kako im pristupaju – kao nekome ko je vredan, radan i sposoban, samostalan u društvu. Rojević navodi da svaka osoba sa smetnjama u razvoju, kada je zadovoljna sobom, izvlači iz sebe maksimum ličnih potencijala, a ljudima sa kojima rade daju priliku da te potencijale uobliče u društveno prihvatljive načine.

Uživaju u radu

– Organizacija „Dečje srce“ postoji već 18 godina, a u okviru nje realizuju se različiti programi pon nazivom „Škola životnih veština“, a oni mlade sa smetnjama u razvoju osposobljavaju za svakodnevno funkcionisanje, brigu o sebi, brigu o drugima, održavanje prostora i slično. Dakle, sve ove veštine koje sada pokazuju, oni su učili, pripremajući se da budu što korisniji članovi porodice, na prvom mestu. Učili su da čiste, da usisavaju, peru čaše i slično. Ti programi imaju za cilj da pripremanjem dece sa smetnjama u razvoju u što ranijem periodu od njih učine što funkcionalnije članove porodice, tako da, kada roditelji ostare, oni ne budu teret, već korisni članovi porodice i društva – objašnjava Rojević.

Direktor „Dečjeg srca“ ističe da su se korisnici fenomenalno snašli, ali i da maksimalno uživaju u radu, te kroz smeh govori: „Mislim da su oni jedini radnici koji bi na poslu bili od jutra do mraka, ne vode računa o tome kada počinje i kada im se završava radno vreme. Njih moramo da opominjemo da prestanu sa radom da bi išli kući, jer se njima ne ide. Za njih je sve ovo jedna velika igra i to bi trebalo da svi naučimo od njih – da nam posao bude zabava, igra i uživanje“.

Nema cenovnika

– U našem lokalu nema mogućnosti da se piće plati, već, ako hoćete, stavite onoliko novca koliko želite u ove kasice na stolu, a možete da budete tu koliko želite i naručujete šta želite. Nemamo fiskalni račun i nijedan proizvod nema cenu. Želimo da svaki čovek ovo doživi kao prijatno mesto i da se ovde dobro oseća – dodaje Rojević.

On je naveo i da se nekada može desiti da naručite jedno, a dobijete nešto drugo, ali da na tome ne treba zameriti, već imati razumevanja.

– Grad je obezbedio prostor, Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja obezbedio je sredstva da opremimo prostor, a jedna španska firma koja posluje u Srbiji obezbedila je čak i mašine za šivenje. U drugom delu ovog prostora naši korisnici šiju majice, prave šolje, ali i sve što se može koristiti u lokalu – priča Rojević.

Sve u kafiću je prilagođeno osobama sa invaliditetom. Prema rečima Rojevića, cilj lokala i jeste da bude dostupan i pristupačan svima.

Razmišljajući šta je to što čini toplinu doma, što će učiniti da se svi osećaju prihvaćeno i dobro, zajedno su odlučili o enterijeru i ukrasima u ovom kutku ravnopravnosti, prihvaćenosti i individualnosti.

Objavljeno: 12. 02. 2019.

Izvor: www.blic.rs

Autor: S. Dabić

O tome i na:

–Zašto baš u ovom kafiću treba da popijete kafu – www.nedeljnik.rs