Za gluve i slepe samo trogodišnje škole

Beograd – Država i kroz obrazovni sistem diskriminiše osobe sa invaliditetom.

Pekar, bravar, autolimar, frizer, kozmetičar, knjigovezac, paker, šivač gotovo su jedina zanimanja koja nude srednje škole za decu sa senzornim invaliditetom.

Ukoliko se pak gluvi i slepi učenici odluče za gimnaziju ili neki drugi četvorogodišnji stepen, oni se mogu upisati u obične škole, ali bez odgovarajuće podrške, što predstavlja veliko opterećenje kako za decu, tako i za roditelje.

Prema rečima pravnika Dragiše Drobnjaka, koji pripada zajednici slepih, slepa deca sa solidnim kapacitetom sve više upisuju gimnaziju ili neku drugu običnu školu, a potom i fakultet.

– U srednje škole za slepe i slabovide pak idu uglavnom deca iz specijalnih škola, koja imaju još neki invaliditet, ali i ona slabijeg materijalnog stanja, jer je obrazovanje u običnim školama pre svega za roditelje veoma zahtevno – kaže Drobnjak. On smatra da je dobro što sve više dece upisuje obične škole, ali tvrdi da ona nemaju adekvatnu podršku. Na primer, kad je reč o slepima, veliki problem predstavlja nedostatak udžbenika na Brajevom pismu.

– Iako je sada situacija u tom pogledu bolja, broj udžbenika na Brajevom pismu daleko je od onoga što predviđa zakon. Postoje i audio snimci, ali se na taj način ne mogu adekvatno opismeniti, dok za neke predmete, poput matematike, moraju imati knjige – navodi naš sagovornik.

Osim udžbenika, dodaje Drobnjak, veoma je skučen obim zanimanja za slepe u specijalizovanim srednjim školama. U Školi za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu, na primer, postoje tri obrazovna profila: paker (dvogodišnji stepen), pravni tehničar i tehničar PTT saobraćaja (četvorogodišnji). U srednjim školama za gluve većina smerova pripada trogodišnjem stepenu obrazovanja. Škola za gluve u Jagodini tako osposobljava učenike za pekara, frizera i knjigovesca, dok specijalizovana škola „Bubanj“ u Nišu ovom spisku dodaje bravara, šivača i kozmetičara, što su sve trogodišnji i dvogodišnji smerovi. Pored toga, učenici škole za gluve u Kragujevcu mogu učiti i za autoperača i podmazivača ili autolimara, ali i za tehničara grafičke dorade na četvorogodišnjem smeru, koji postoji i u školi „Stefan Dečanski“ u Beogradu.

Čini se da je problem u obrazovanju gluvih daleko kompleksniji. Kako su za Danas objašnjavali u Gradskoj organizaciji gluvih (GOG) u Beogradu, prilikom razgovora o znakovnom jeziku, za gluve bi bile najbolje specijalne škole, ali su one na veoma niskom nivou. One ne nude bilingvalno obrazovanje, ne uči se znakovni jezik, za šta se zajednica gluvih zalaže, već je fokus na govornim vežbama, iako među gluvima ima i onih koji nemaju glasne žice.

– Cilj našeg obrazovnog uređenja je da se gluvi nauče da govore. Samim tim za sve ostalo ostaje mnogo manje vremena. Dakle, vežbe govora nauštrb obrazovanja. Znakovni jezik nije deo obrazovanja, ali u svim pauzama, na odmorima, gluva deca koriste znakovni jezik, koji je u jednom periodu čak bio i zabranjen. Treba pratiti evropske tendencije koje idu ka bilingvalnom obrazovanju, i krenuti u reformu od osnovne škole. Bilingvalno obrazovanje bi omogućilo gluvima da steknu adekvatno obrazovanje za dalje školovanje – navela je Slađana Gordić, predsednica GOG-a.

U ovoj organizaciji ističu da je takođe veliki problem što nastavu u osnovnim i srednjim školama za gluve drže defektolozi, koji ne mogu kompetentno da prenesu znanja iz većine predmeta. Gluvoća se u obrazovnom sistemu još uvek tretira kao defekt, dok pripadnici zajednice gluvih vide sebe kao jezičku manjinu. I prema Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom, gluvi pripadaju osobama sa invaliditetom, ali i jezičkoj manjini. To znači da se znakovni jezik izjednačava sa govornim, ali to, kako kažu u GOG-u, naše institucije ne shvataju, što za posledicu ima i nedostatak tumača. Bez njih je gluvima otežano da prate nastavu u gimnaziji ili drugim običnim školama, a kamoli na fakultetima. Dok slepe osobe uspevaju da završe i fakultete, pa i da se zaposle, prema rečima Drobnjaka, na fakultetima ili u ministarstvima, među gluvima gotovo da nema visokoobrazovanih.

Iz Ministarstva prosvete još čekamo odgovore na pitanja zašto gluva i slepa deca nemaju iste mogućnosti u obrazovnom sistemu i zašto gluvima predaju samo defektolozi, kakvu podršku im pružaju…

Gluvi govore

U GOG-u nam pričaju kako izgleda obrazovanje gluvih u Finskoj, koja je u ovom pogledu najviše napredovala. „Ako gluva osoba reši da upiše bilo koji fakultet, ona ima pravo na šest tumača, i dobija program za bilingvalno obrazovanje. Pošto je gluva osoba ne može da hvata beleške, omogući mu se student, „note taker“, koji hvata beleške za njega.“

Kako to izgleda u Srbiji objašnjavaju primerima iz svog iskustva: „Ja sam upisao prirodno-matematički fakultet, i tada sam shvatio da postoje brojne barijere, fakultet apsolutno nije prilagođen gluvima. Onda Megatrend, to je posao kojim mogu gluvi da se bave, ali sam ubrzo odustao. Ima nekih koji uz mnogo truda uspevaju da završe, ali to je jako mali broj.“

Obrazovanje gluvih u običnim školama je veliko opterećenje i za roditelje: „Brat i ja smo išli u redovnu školu, koju smo uspeli da završimo zahvaljujući porodici. Posle sam htela na stomatološki fakultet, ali je mama rekla nemoj molim te, umorila sam se.“

Zbog brojnih prepreka i veoma skromnih mogućnosti koje im školski sistem nudi, među gluvima je mnogo neiskorišćenih talenata: „Stojan je odličan plesač, savršen u svemu što radi, mogao bi da bude dizajner, glumac, modni kreator, nešto u umetnosti, ali njegova diploma je krojač.“

Objavljeno: 21. 06. 2018.

Izvor: www.danas.rs

Autor:  M. M. Stevanović