Отворена врата Удружења за подршку особама с Дауновим синдромом

Нови Сад: Удружење за подршку особама с Дауновим синдромом, могло би се рећи, своја врата држи отворена за све који желе да се друже или на неки начин допринесу тој малобројној заједници наших суграђана.

Тако сваког уторка и четвртка од 17 до 20 часова у њихову просторију у Улици Бате Бркића 12, а коју деле с разним сличним удружењима, свраћа око 40 особа старије од 18 година на дружење, едукацију, спортске активности, журке…

У Новом Саду баратамо незваничном бројком од стотинак особа с Дауновим синдромом, објашњава председница поменутог Удружења Виолета Поповић, додајући да не постоји званична статистика јер се сви воде као особе с менталним потешкоћама.

Стога и јесу ту за све. У оквиру пројекта „Едукација особа с Дауновим синдромом о здравим стиловима живота и мерама превенције”, који финансира Градска управа за здравство, сваког четвртка радионичарке и волонтери држе часове физичке активности, играју чуњеве, уче о правилној исхрани, превенцији злостављања, хигијени, како треба да се понашају када оду код лекара, да ли треба да цинкаре или пркосе…

У томе су највећа подршка студенткиње Медицинског факултета с Одсека за дефектологију: Андреа Перге, Дуња Јованов, Барбара Адам, Гордана Поповић и Катарина Хархаји.

И опет све укруг, како каже Виолета, јер на те теме стално морају да разговарају.

Будући да наша деца нису вешта с рукама, организујемо за њих и квизове, гледање и анализирање филмова… Уторак нам је резервисан за едукативне радионице, наводи наша саговорница.

У сваком случају, каже у наставку, они су толико искрени и немају нимало задршке.

Док ми сви хвале нову фризуру, овде се никоме не свиђа, додаје Виолета.

А искреност и добро понашање вреди наградити.

Тако чланови Удружења за подршку особама с Дауновим синдромом годишње оду на неколико излета, одлазе на базен, Штранд и у „Петроленд”, иду на кампове без родитеља и слично. Многи на таквим местима науче нове ствари, попут самосталног бријања или везивања пертли, склапају нова пријатељства, а буде и љубави…

Овде ми је лепше него у школи, каже најмлађа чланица Удружења, шеснаестогодишња Бранкица Вељковић која се прошле године прикључила том тиму.

Како каже, њима је само потребно да им приђете, дате руку и осмехнете им се.

Јер, каже Бранкица, инвалиди су они који имају лош став о особама с посебним благословом.

Ова деца нису болесна, већ имају стање. Зато позивамо све да дођу и виде како проводимо време и шта радимо. Нећемо их заразити, неће се покајати, имаће само дивне утиске.

Без права на туђу негу и помоћ

Породице које имају дете с Дауновим синдромом већ неколико година немају право на туђу негу и помоћ, за разлику од породица чији чланови имају неки физички инвалидитет.

Наша деца многе ствари могу да ураде сама, али тек када им ми то кажемо, објашњава Виолета Поповић.

Према њеним речима, дискриминисани су јер особе у колицима, рецимо, могу да одлучују у своје име, а она увек одлучује у име свог сина.

Хранитељске породице у таквим ситуацијама добијају пристојну плату, а ја не желим да дам отказ или будем на боловању. Желим да, кад сам на послу, моје дете буде квалитетно збринуто. А нико не схвата да је најјефтиније да се најпре испоштују примарне породице и да им се дају неки уступци, каже Виолета.

Л. Радловачки

Objavljeno: 18. 09. 2017.

Izvor: www.dnevnik.rs

Autor: L. Radlovački