Paraolimpijac Željko Dimitrijević šestim zlatom završio sjajnu karijeru: Najsrećniji na svetu

Da sam mogao da biram kakav kraj želim, ne bih mogao da zamislim bolji od ovog koji sam doživeo – nije krio oduševljenje Dimitrijević,

 

Da sam mogao da biram kakav kraj želim, ne bih mogao da zamislim bolji od ovog koji sam doživeo – nije krio oduševljenje Dimitrijević,

Na Olimpijskom stadionu u Londonu, gde je 2012. osvojio prvo zlato za Srbiju na Paraolimpijskim igrama, Željko Dimitrijević se na veličanstven način oprostio od atletike. U njegovoj kolekciji je još jedno najsjajnije odličje u bacanju čunja, šesto u nizu i novi planetarni rekord (31,99 m). Po dva puta evropski, svetski i olimpijski prvak. Na takvim dostignućima mnogi mogu da mu pozavide…

– Da sam mogao da biram kakav kraj želim, ne bih mogao da zamislim bolji od ovog koji sam doživeo – nije krio oduševljenje Dimitrijević. – Najsrećniji sam čovek na svetu. Osvojiti šest zlata, pa to je van svake pameti. Ne znam da li iko može to da ponovi, dao sam težak zadatak narednim generacijama.

Još od 1997, kada je počeo da se bavi atletikom, ovakve slike mu se nisu pojavljivale ni u snovima.

– Mislim da me je život pogledao i nagradio što sam pre svega dobar čovek. Ovakvi snovi se ne sanjaju. Sav moj trud se isplatio.

Sa 19 godina je doživeo nesreću, koja je promenila njegove planove iz korena.

– Nisam imao veliki izbor, želeo sam nečim da se bavim, a ne da gledam u plafon i kukam nad sudbinom. Pokušao sam da se pronađem u šahu, ipak, to me nije potpuno ispunilo. Izabrao sam atletiku, ali do 2011. nije delovalo da ću postići sve ovo.

Na pobedničkom postolju u Londonu društvo mu je pravio „bronzani“ Miloš Mitić. Njih dvojica su osvojila dva najsjajnija odličja na Igrama u Riju.

– Drago mi je što se to ponovilo, Miloš je napravio fenomenalan rezultat. Dve srpske zastave su se vijorile, zaista prizor za pamćenje. To mogu samo naš inat i naš ponos – zaključio je Dimitrijević.

Trnovit put do uspeha

Put do šest zlatnih medalja nije bio nimalo lak…

– Uz mene je uvek bila kao anđeo čuvar moja pokojna baka. Bili smo najsiromašnija porodica u selu, imali zemljani pod, bili bez frižidera i najosnovnijih uslova. Definitivno, kroz život sam išao trnovitim putevima, ali nisam pokleknuo – podvukao je Željko.

Objavljeno: 19. 07. 2017.

Izvor: www.novosti.rs

Autor: Mi. R.