Nadam se da ću biti prvi slepi sudija ili advokat!

Beograd – Nikola Nikolić, iako slep, uspeo da postane jedan od najboljih studenata beogradskog Pravnog fakulteta. Đak generacije Zemunske gimnazije, sada je među sto stipendista. Ne poznajem nijednog slepog advokata ili sudiju.

Bio je đak generacije Zemunske gimnazije. Danas je student četvrte godine Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Nedavno je izabran za jednog od stotinu stipendista fakulteta. I sve ove uspehe Nikola Nikolić niže uz mnogo više poteškoća od svojih vršnjaka i značajno više uloženog truda, jer je sa samo tri godine izgubio vid.

Svakog dana dolazi na predavanja, ide na časove engleskog, aktivista je Saveza slepih i slabovidih, učestvuje u organizaciji studijskih putovanja u inostranstvo za studente sa posebnim potrebama… Bez ikakvih privilegija, niže visoke ocene u indeksu.

– Pravni fakultet je jedan od retkih koji omogućava studiranje slepim osobama. Sve knjige dobijamo u elektronskoj formi i uz pomoć glasovnog softvera slušam njihov sadržaj – objašnjava Nikola kako uspeva da spremi i položi ispite. – Kroz Pravni fakultet prošlo je dosta slepih studenata i niko od nas nema privilegije. Ja ne mogu ni da prepišem. Sve polažem usmeno, a na kolokvijumima sam „jedan na jedan“ sa profesorima. Moram sve da naučim, ako mislim da položim.

Učenje u gimnaziji je, priseća se, bilo mnogo komplikovanije. Tada su roditelji bili angažovani svakog dana, jer su morali da mu čitaju sve lekcije, kako bi ih naučio. Nije bilo elektronskih knjiga, a u školu je nosio mašinu za kucanje na Brajevoj azbuci. Profesori, kaže, nisu bili obučeni za rad sa slepima, pa je i to bila otežavajuća okolnost. Ipak, uspeo je da bude najbolji đak u jednoj od najuglednijih beogradskih gimnazija.

– Društvene predmete sam odgovarao usmeno i to mi je bilo lakše da savladam. Ali matematika i druge prirodne nauke su mi baš bile teške – seća se budući pravnik. – Zadatke sam rešavao na mašini sa Brajevom azbukom, pa sam posle to čitao nastavnicima. To je baš bilo sporo i komplikovano. Dosta sam morao da se trudim, posebno što sam u gimnaziju došao iz Škole za slepe i slabovide „Veljko Ramadanović“, u kojoj nije moralo tako mnogo da se uči.

Pomoć mu je i sada potrebna, da bi od Zemuna, gde živi, stigao do fakulteta i kasnije se vratio kući. Sa rukom oslonjenom na rame Miloša, svog personalnog asistenta, probija se i kroz studentsku vrevu, hodnicima fakulteta.

– Personalnog asistenta obezbedila mi je agencija „Koloseum“, zahvaljujući svojim sponzorima – objašnjava Nikola. – Poslednjih meseci mi Miloš pomaže da stignem do fakulteta, a ranije sam imao i neke druge asistente. Bilo bi dobro kada bi postojalo više personalnih asistenata koje finansira Grad, jer su potrebe ogromne.

Ne zna, kaže, kako će u budućnosti rešiti taj problem, jer kada završi fakultet i ako sam bude plaćao asistenta da bi se kretao po gradu, moraće na to da troši skoro celu platu. Ne razmišlja još čime će se baviti, ali pretpostavlja da to neće biti posao u nekoj privatnoj kompaniji, jer, kaže, ovi poslodavci nisu preterano raspoloženi da zapošljavaju osobe sa posebnim potrebama.

– Slepi pronalaze posao eventualno u državnoj administraciji. Ne poznajem nijednog slepog advokata ili sudiju. Mada, recimo, u Nemačkoj još pre 50 godina, kada nije bilo ni kompjutera, ni elektronskih spisa, postojale su slepe sudije – priča Nikola. – Voleo bih to da radim, ali zasada razmišljam kako da završim fakultet, a posle i master studije.

Čim nam je ispričao ponešto o sebi, Nikola je žurno, bez imalo treme, otišao na ispit.

Povreda iz detinjstva

Nikola Nikolić rodio se bez oštećenja vida. Sa tri godine udario ga je drugi dečak i povredio jedno oko, na koje je odmah oslepeo.

– Posle toga povećao mi se očni pritisak i na drugom oku i postepeno sam izgubio vid. Pokušali smo i sa lečenjem u inostranstvu, ali ništa nije pomoglo – priseća se ovaj mladić nezgode koja ga je obeležila za ceo život.

Objavljeno: 07. 01. 2017.

Izvor: www.novosti.rs

Autor: Ivana Mićević