(Pre)težak život invalida u Srbiji

Osobe sa hendikepom i posebnim potrebama, osim zdravstvenih, imaju mnogo drugih problema. Poslodavci ih ne zapošljavaju.

Apeli kroz slogane „Pružite ruku i pomozite osobama sa invaliditetom!“, „Mi smo tu, drugačiji smo, a isti“, „Zajedno ka boljoj budućnosti…“, često ostaju bez odjeka u društvu i razumevanja. Bez obzira na sva obećanja, uz delimično uređenu zakonsku regulativu, osobe sa invaliditetom i posebnim potrebama nemaju mnogo izbora, a život im je težak zbog hendikepa sa kojim žive ili od rođenja ili spletom životnih okolnosti i bolesti.

– U Srbiji živi između 350.000 i 600.000 osoba sa nekom vrstom invaliditeta i posebnim potrebama, a u Beogradu 98.000. Precizan broj ne znamo jer je spisak invalideteta dugačak i specifičan. Sa vidljivim nedostatkom dela tela kod nas živi 350.000 ljudi, ali invalidi su i slabe i slabovide osobe, gluvonemi, sa multiplom sklerozom i cerebralnom paralizom, sa amputiranim ekstremitetima zbog bolesti i pojedinci o kojima se manje govori i ne zna se da postoje. Iako se naglašava da ove osobe imaju posebne potrebe, one su iste kao kod svih. Svaki čovek ima potrebu za lečenjem, školovanjem i poslom, bio hendikepiran ili ne – kaže Nenad Abramović iz Saveza Udruženja osoba sa invaliditetom.

* Kakav je život osoba sa invaliditetom u Srbiji?

– Ovo je izuzetno ranjiva kategorija, invalidi su vidljivi u društvu samo kada su izbori ili se obeležava dan invaliditeta, a većina živi veoma loše. Najgore prolaze ratni vojni invalidi iz Srbije, izbegli ili raseljeni sa prostora bivše Jugoslavije. Ali, teško je i drugima koji su vezani za invalidska kolica. Nerado ih zapošljavaju, jer je poslodavcima prihvatljivije da plaćaju penale. Tamo gde žive uglavnom nemaju prilaz i adekvatno izgrađene zgrade da bi mogli da izlaze napolje i vraćaju se. Teško dolaze i do kolica, pa često moramo da organizujemo akcije za njihovu nabavku. I kada ih nabavimo, dešava se da budu šira od ulaznih vrata zgrade, pa opet ne mogu da prođu. Posebno je teško kada se takav invalid razboli, pa mora da izađe iz zgrade i ode kod lekara. Čak i ako živi u zgradi sa dobrim prilazom, dešava se da ne može da dođe do Doma zdravlja. Problema je mnogo i mora da se promeni sistem socijalne i zdravstvene zaštite, stambena politika. Kada se menjaju zakoni koji se tiču invalida, onda bi trebalo da se invalidi i konsulutuju. Oni nisu beskorisne osobe, jer svoje nedostatke kompenzuju drugim čulima i mogu biti apsolutno društveno korisni.

Nenadovo mišljenje deli i Gordana Pušara, predsednik Udruženja osoba sa invaliditetom Beograda (UOSI), koje ima oko 5.000 članova. Zbog povrede na radu, pet godina je provela nepokretna. Na poslu joj je na šesti vratni pršljen pala mašina i vezala je za krevet. Kaže da zahvaljujući svojoj veri, snazi i poverenju u doktora Antonića sa VMA koji je lečio, danas hoda, radi i najbolje razume ljude slične sudbine. Sa ogromnom energijom se bori za prava invalida i kao pozitivan primer navodi preduzeće „Beograd put“, gde se nalaze i prostorije Udruženja, jer je primio čak 30 invalida u radni odnos.

U kancelariji je za računarom sedeo u invalidskim kolicima i 27-godišnji Marko Ilić. U kolica je dospeo pre osam godina, kada je čisteći sneg pao sa visine od nekoliko metara i slomio kičmu. Zadovoljan je poslom i šansom koju su mu u „Beograd putu“ pružili, živi u porodičnom okruženju punom razumevanja i uporan je u radu sa terapeutom.

– Počeo sam pomalo da osećam nožne prste – kaže Marko dok kroz osmeh skriva nadu.

Gordanin primer mu je dodatni motiv da će i on svoje noge opet da pokrene.

– U našem Udruženju su osobe sa različitim oblicima invaliditeta – naglašava Gordana. – Postoje ljudi da stečenim invaliditetom kao što je Marko i oni koji imaju druge vrste oštećenja i obolenja kičme, razne vrste paraplegija, multiplu sklerozu, imamo slabe i slabovide, nagluve, osobe sa epilepsijom… Svi imaju isti problem, da se zaposle i uklope u sredinu, da se na pravi način leče. Međutim, uprkos tome što ih Nacionalna služba za zapošljavanje šalje raznim poslodavcima, većina ne pokazuje ni najmanju volju da ih zaposli. Odbijaju ih, ne želeći ni da saznaju šta sve mogu da rade. A, mogu gotovo sve. Firme radije plaćaju penale jer su iznosi niski, gotovo smešni, nego što primaju invalide. Ako ih i prime, prvi su na listi za tehnološki višak. To mora da se promeni. Zakon kaže da su poslodavci u obavezi da na 20 zaposlenih prime jednog invalida, a većina se o to oglušuje.

* Šta još mora da se promeni da bi im se život olakšao?

– Moraju da se otklone arhitektonske prepreke. Stambene zgrade, škole, zdravstvene i druge državne ustanove nemaju rampe, pa osobe sa invaliditetom ne mogu normalno da priđu. Saobraćajnice moraju da se urede za sve, na raskrsnicama da se ugradi zvučna signalizacija za slabe i slabovide, kao i staze. Za gluvoneme mora da postoji prevodilac za glasovni jezik u svakoj značajnoj instituciji, kao i na televiziji, a ne da se nalaze u situaciji da ne razumeju šta im se govori i da ne mogu da prate ono što ih zanima. Iz zakona bi trebalo izbaciti zahtev da ljudi kojima su amputirane noge dolaze na kontrolu, da bi dobili novac za tuđu negu i pomoć ili zbog nečeg drugog što im treba. Zakonodavac, kao i svi, moraju da znaju da amputirane noge neće ponovo izrasti i da prestanu da te ljude na taj način maltretiraju. Takođe, maltretiranja moraju da se poštede i ratni vojni invalidi. Oni su dali zdravlje i delove tela za ovu zemlju, a ne nailaze gotovo nigde na razumevanje!

Hendikepirano je društvo, ne pojedinci

„Progovori, zagovori, odgovori“, slogan je kojim se studenti i mladi sa hendikepom, zajedno sa vršnjacima koji nemaju taj problem, obraćaju našem društvu. Ne vole da se o njima govori kao o invalidima, jer žive „samo sa nekim oblikom hendikepa“.

– Hendikep je u društvu, a ne pojedincu, jer društvo ništa ne čini da te osobe bude društveno korisne, čak i kada su obrazovane. Tražimo da se to promeni poštovanjem zakona, da privatne firme prime određeni broj hendikepiranih. U većini slučajeva oni to ne čine, jer nas ne žele u svom okruženju. Radije plaćaju smešno niske kazne od nekoliko stotina hiljada dinara ili doniraju sitna ortopedska pomagala, kolica i druge stvari, zadovoljavajući na taj način samo formu. Tražimo da se svuda, počev od stambenih zgrada i Domova zdravlja omogući prilaz osobama u kolicima. Možete li da zamislite da čak ni Defektološki fakultet, koji se bavi ovom problematikom, nema prilaze već samo stepenice i nemoguće mu je prići – ističe Nikola Đurđević (28), ekonomista u invalidskim kolicima, predsednik Udruženja građana sa i bez hendikepa.

U našem društvu ne postoji svest već samo predrasude o osobama sa hendikepom, koje zbog zakonskih odrednica teško dobijaju i preko potrebnu rehabilitaciju u banjskom lečilištu. Izbor škola i fakulteta im je sužen na one kojima mogu fizički da priđu.

– Po ugledu na razvijeni svet, želimo da razvijemo koncept samostalnog života u zgradama i stanovima prilagođenim našim potrebama, u kojima bi živeli sa ličnim asistentom. U svetu postoji i poseban princip studiranja za osobe sa hendikepom, tako što studenti bez hendikepa pomažu kolegama u savladavanju gradiva i za to dobijaju dodatne bodove – kaže Đurđević.

Nebriga i egoizam

Kod nas osobe sa invaliditetom žive na najnižoj lestvici standarda. Teško dobijaju socijalnu pomoć i primanja za tuđu negu i pomoć, teško se zapošljavaju čak i kada su akademski obrazovani. Imamo primer profesora istorije, ima 28 godina, izuzetno obrazovanje, ali niko neće da ga zaposli jer je školovanje i fakultet završio na Brajevoj azbuci. Pitam se, da li je njegov hendikep sa očima istinski razlog da ne može da radi? Naravno da nije. U pitanju je egoizam društva i to mora da se promeni – ne krije ogorčenje Gordana Pušara.

Objavljeno: 01. januar 2017.

Izvor: www.novosti.rs

Autor: Z. Ostojić – Joksović