Ni novca ni volje za zapošljavanje osoba sa invaliditetom

Za razliku od drugih nezaposlenih, osobe sa invaliditetom u RS imaju dodatnu prepreku da nađu posao – diskriminaciju.

Invaliditet ih, kažu, eliminiše sa liste poželjnih kandidata za posao i onda kada ispunjavaju sve uslove iz konkursa. Uz sve to prisutna je i diskriminacija koja je u većini slučaje jača od činjenice da su kod invalida ispunjeni sve uslovi traženi u konkursu.

– To je pre svega pitanje dokazivanja da vredite kao radnik. Morate na sto drugih načina da dokažete da možete da obavite neke poslove. Ne shvata se da prilagođavanje radnog mesta za osobe sa invaliditetom nije toliko teško, a da ja i dalje na isti način pišem tužbu, žalbu i sve ostalo što je u suštini posao jednog pravnika. Neke druge stvari treba malo prilagođavati, a na to poslodavci često nisu spremni – kaže mlada pravnica iz Banjaluke Ana Kotur, koja živi sa cerebralnom paralizom i već se suočila sa predrasudama kod traženja posla.

Ona se sa diskriminacijom susrela u privatnom sektoru, ali ističe da situacija nije gotovo ništa drugačija ni u javnom, uprkos zakonima. U Srpskoj su sve institucije, ustanove, fondovi i javna preduzeća po zakonu obavezna da zaposle invalide, a u suprotnom plaćaju penale.

– Bez obzira na to, ni ministarstava, fondovi za profesionalnu rehabilitaciju i ostali koji se bave ljudskim pravima osoba sa invaliditetom, nemaju zaposlene osobe sa invaliditetom. Poslodavci biraju lakši izlaz iz zavrzlame – jeftinije je platiti penalizaciju nego izdvojiti neto platu i proći proceduru prijave radnika sa invaliditetom u sistem obaveza i predviđenih olakšica, jer je u pitanju bespotrebno naporan proces – smatra Ana Kotur.

Slično je iskustvo i aktivistkinje za prava osoba sa invaliditetom i profesorke srpskoj jezika i književnosti Dušice Lipovac. Ona već sedam godina traži priliku da u struci radi ravnopravno sa kolegama koje nisu osobe sa invaliditetom.

– Mnogo je nas koji želimo da radimo, ali često dobijemo odgovor da za to – nema novca. Poslodavci nisu dovoljno informisani, a društvo često ne shvata da ja isto želim da izađem iz kuće i budem u kolektivu, te koliko je to važno za socijalnu uključenost – kaže Dušica, koja se nada da bi posao u struci, konačno, mogla naći u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci RS.

Tamo je, kaže, naišla na nesvakidašnje razumevanje i podršku. Iz resornog ministarstva su, međutim, poručili da ove godine u budžetu nema novca za novo zapošljavanje u NUB RS, ali ona se nada da će se to promeniti.

– Dušica je sama došla na razgovor i smatram da bi nam bila korisna u kolektivu. Zato smo tražili i nastavićemo da tražimo saglasnost za zapošljavanje, jer mislim da svi treba da se angažujemo da pomognemo i da je vreme da se probudi ta empatija. Niko ne može da kaže da time radimo nešto loše, jer je nama i potreban takav radnik. Iz mog iskustva, osobe sa invaliditetom su vrlo odgovorni i čestiti radnici – kaže direktorka NUB RS Ljiljana Petrović Zečević.

Objavljeno: 01. 08. 2016.

Izvor: www.blic.rs

Autor: Valentina Mišljenović