Нас, особе са инвалидитетом, се обично сете пред изборе, сада ни тога више нема!

Данас (16. фебруара) смо посетили браћу Бојана и Ивана у њиховом дому у Нишу и разговарали са каквим се све проблемима суочавају особе са инвалидитетом у свакодневном животу.

Браћа Коцић су скоро 30 година у колицима због мишићне атрофије и из куће излазе само уз помоћ персоналног асистента или пријатеља и комшија. Иван је веома активан на друштвеним мрежама и ту види смисао свог живота, у таквом контакту са људима.

Активанни сте на интернету, на друштвеним мрежама и имате много пријатеља на Фејсбуку. Шта за Вас то значи?

Пре свега се осећам корисно, на тај начин осећам да живим живот, поготово у контакту са другим људима. Од ујутру пратим вести и дешавања на централним порталима и прослеђујем их онима којма је то поребно и у приватном и професионалном смислу. Јако је леп осећај када сте корисни и када ваш труд донесе неке резултате, а притом може да се и заради неки џепарац. Најавише радим на You Tube каналу и то  ми је као нека „специалност“ (осмех). Волим да помажем људима…

Какав однос имате са структурама власти и политичким странкама у Нишу. Имају ли слуха за Ваше и проблеме осталих особа са инвалидитетом. Kолико чине нешто позитивно у вези тога?

Увек су то биле само приче, некад мање, некад више. Углавном су то површни односи који се своде на помоћ града у неким минималним законом регулисаним односима, при помоћи оваквим особама. Све би морало из корена да се мења и да особе са инвалидитемом буду укључене у активни поилитички живот, као одборници или посланици, баш из разлога да се њихов глас и искуство чује из прве руке. За сада се све своди на политички маркетинг са поклонима, обично пред изборе, мада све мање и мање. Ми треба да одлучујемо о нашим судбинама, јер здрав човек никада не може до краја да разуме наше проблеме. То је веома битно нарочито при доношењу закона који су везани за ову проблематику.

Да ли је то „злоупотреба“? Таква врста политичког маркетинга?

Па да, јављају се углавно само пред изборе и после их нема. Било је и позитивних примера, нешто се полако мења, али све то иде споро и без учешћа нас самих у политичком одлучивању, тешко може доћи до истинског напредка.

Да ли се у самом Нишу нешто променило, почевши од рампи за прилазак зградама и институцијама?

Ја сам 28 година у колицима, а тек од 2000. је почелно нешто да се мења по том питању, вероватно јер је тада донет Закон о приступачности објекта, али све то иде и даље јако споро, као да за једну рампу треба брдо пара… Рампе се постављају, али без икаве процене стабилности и употребе. Рекао бих врло „офрље“, само да се испоштује минимум законске процедуре.

Шта је то што би прво требало да се уради, да би се живот особа са инвалидитетом побољшао у друштвеном смислу?

Основна ствар је, да се саме особе са инвалидитетом укључе у политички живот, да се не плаше, јер само тако могу нешто да ураде. Поновићу… не може здрав човек у потпуности да разуме какав живот ми водимо и шта су наше потребе, колико год имао добру вољу. Није све у новцу, битна је добра организација и поштовање законске регулативе, управо оних који су те прописе и донели.

Има ли још особа као ти, које су активне за рачунаром, на интернету и друштвеним мрежама?

Жао ми је, али ја скоро да не познајем још неку особу која се занима на начин као ја. Баш ретко! Ја сам био упоран и људи су ме прихватили и јако сам задовољан због тога.

Колико често излазите ван куће?

Увек кад имам прилику, све своје слободно време проводим напољу. То ми прија и одморим се од рачунара (осмех).

Шта би рекли, поручили другим особама који деле Вашу судбину?

Без обзира на физичку неспособност, инвалидитет долази из „мозга“. Не смеју да се препуштају и да очајавају, већ да нађу себи занимацију као ја. Можда не баш рад на рачунару, већ оно што им прија и где могу да постигну резултете и буду корисни себи и другима.

Izvor: wwa.juznasrbija.info

Autor: Z. Stojnić