Nedostaju tumači za znakovni jezik

Težak položaj oko 30.000 gluvih i nagluvih osoba u Srbiji nije, iako su se tome nadali, rešen donošenjem zakonske regulative.

Ni posle dva meseca od donošenja zakona o upotrebi znakovnog jezika, položaj oko 30.000 gluvih i nagluvih u Srbiji nije se mnogo poboljšao, a, kako stoje stvari, i neće uskoro. Prema podacima Asocijacije tumača znakovnog jezika, kod nas radi svega 46 njih, iako ih, prema nekim procenama, ima oko 100.

Osobama oštećenog sluha donošenjem novih propisa trebalo bi da bude olakšana svakodnevna komunikacija u bolnicama, opštinama, sudovima ili u pošti. Kako bi problem bio što pre rešen, planirano je da u narednih nekoliko meseci Ministarstvo obrazovanja donese program obuke za tumače znakovnog jezika, koji do sada nije postojao kod nas i na taj način omogući kvalitetnije osposobljavanje za ovaj posao.

– Na taj način konačno će biti prevaziđene prepreke u komunikaciji gluvih i nagluvih – kažu u Ministarstvu rada. – Tumači za znakovni jezik dobiće status profesije, što do sada nisu imali. Po okončanju obuke izdavaće se sertifikati čime će oni biti jednaki sa ostalim tumačima u Srbiji.

Manji broj tumača se, međutim, zaista bavi ovim poslom i to u svega 18 gradova u Srbiji. Znakovni jezik u našoj državi do sada nije bio priznat, zakonski regulisan, a samim tim nije bio priznat ni status tumača. Oni nisu mogli da se zaposle u svojoj profesiji, a ne postoji ni formalno obrazovanje za ovo zanimanje, osim sporadičnih kurseva.

Za mr Stevana Nestorova, potpredsednika NVO „Pomoć porodici“ i tumača za znakovni jezik, u mnogim zemljama sveta gluvi imaju prava poput jezičkih manjina. Po njemu, tumač mora dobro da poznaje kulturu gluvih i da zna kako se posledice oštećenja sluha odražavaju na govorno-jezički razvoj osobe koja ne čuje.

– Odnos između govornog i znakovnog jezika je takav da se ne može doslovno prevoditi, već se mora tumačiti – kaže mr Nestorov. – Po izrazu lica tumača može se promeniti značenje. Mnoge starije osobe, međutim, nemaju takav nivo obrazovanja da mogu da razumeju ono što tumač pokazuje.

U Savezu gluvih i nagluvih Srbije ističu da iako je zakon donesen krajem aprila, dosta se uradilo, ali opet smo na pola puta. U mnogim institucijama nisu upoznati sa propisima, a kamoli sa sadržajem i obavezama koje proističu iz njih.

– Ima pomaka, ali je rano još govoriti o konkretnoj primeni propisa – kaže Radoje Kujović, sekretar Saveza. – Imamo u planu da od septembra krenemo u promociju zakona da upoznamo sve sa odredbama. Tumača nikada neće biti dovoljno, ali postoje prevodilački servisi u našim organizacijama i tu se uglavnom i sada odrađuje posao. Zakon je donet, ali velika bolest Srbije je njegova primena. Tumači su konačno uvedeni u nomenklaturu Nacionalne službe za zapošljavanje, a trebalo bi verifikovati naš program obuke i napraviti registar tumača.

U planu je i uvođenje kol-centara, što postoji u većem delu sveta, koji bi pokrivao celu Srbiju. Gluvi bi dobijali tablete i uspostavljali kontakt na šalteru i sve bi išlo mnogo brže.

NE POSTOJI PROFESIJA TUMAČ

Mali broj tumača znakovnog jezika zaista se i bavi ovim poslom, i to u svega 18 gradova u Srbiji. Znakovni jezik u našoj državi do donošenja zakona pre dva meseca nije bio priznat, zakonski regulisan, a samim tim nije bio priznat ni status tumača. Oni ne mogu da se zaposle u svojoj profesiji, a ne postoji ni formalno obrazovanje za ovo zanimanje, osim sporadičnih kurseva.

– Neophodno je uvođenje znakovnog jezika u škole za gluvu i nagluvu decu, da ga oni ne bi kao do sada učili spontano od defektologa ili starijih učenika – kaže mr Stevan Nestorov. – Mora da postane poseban predmet, jer je to jedini način da se obogati i zaživi.

KAZNE

U Ministarstvu rada kažu da su svi upoznati sa novim odredbama i da je tamo gde treba obezbeđen tumač koji nedeljno pomogne oko 20 osoba sa oštećenim sluhom. Kontrole su česte, a kazna od 200.000 do 500.000 dinara za nenalaženje tumača zasada nijednoj instituciji nije napisana.

Objavljeno: 27. jul 2015.

Izvor: www.novosti.rs

Autor: J. Ž. Skenderija