Изван закона и људскости

Иако смо се још 2009. међународним уговорима обавезали да ћемо децу са посебним потребама интегрисати у друштво, више од половине живи и умире мимо нас.

Када би се у било којој цивилизованој земљи на увид добила биографија тинејџера у којој пише да му је ускраћено право на слободно кретање ван институције а ограничено у оквиру ње, да тоалетне потребе може да обавља само у просторијама без врата и под надзором и да никад нема право на приватност, сви би били уверени да се ради о тешком преступнику који служи нехуману казну. У Србији  такву биографију имају многи, довољно је да су се родили са ознаком „ометен у развоју“ и да су завршили у некој од „пригодних“ институција.

Бар је тако било док нисмо донели одлуку да убрзано потпишемо све законе и све конвенције које нам је свет понудио а које се тичу права деце или права особа са инвалидитетом. Толико убрзано да смо били једни од првих који су, након што је Генерална скупштина УН једногласно усвојила Конвенцију о правима особа са инвалидитетом децембра 2006, пожурили да је потпишемо чиме смо смо се обавезали да ћемо свима, са каквим год оштећењем да су рођени, омогућити учешће у друштву на равноправној основи. А када смо је 2009. коначно ратификовали, најављено је да ће у догледно време домови у којима живе деца са посебним потребама постати прошлост, да ће се тежити њиховом повратку у природну или хранитељску породицу, да ће се постепено интегрисати у друштво и да ће захваљујући инклузији добити и право које су по другим законима већ имали али су га надлежни испустили из вида – право на школовање.

Докле смо у пракси стигло имали смо прилику да видимо када је заштитник грађана Саша Јанковић, обављајући послове Националног механизма за превенцију тортуре, посетио Дом „Ветерник“ у Новом Саду. „У поступању Дома постоје неправилности које се огледају у повреди права корисника гарантованих Уставом и општеприхваћеним правилима и стандардима међународног права, и то њиховог права на достојанство и слободан развој личности, на неповредивост физичког и психичког интегритета, као и права на социјалну заштиту, у смислу да им се као особама са инвалидитетом и/или менталним сметњама пружа потребна помоћ и да се оснаже за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица, те да се спречи настајање и отклоне последице њихове социјалне искључености”.

Тешко би се могао наћи закон који није прекршен или право корисника које није погажено у том извештају. Закон, рецимо, прописује да установе не смеју бити и за одрасле и за децу (свако има другачије индивидуалне потребе) и да је недопустиво да се у оквиру једне налази више од 100 одраслих особа или 50 када су у питању деца. У „Ветернику“ је у тренутку посете било 565 корисника, од тога 96 деце, а у установи је запослено свега 30 дефектолога, два психолога, пет лекара, 43 медицинска техничара и 89 неговатеља, који брину о једнима и другима. Дању, ноћу су сви они брига једне медицинске сестре.

„Највећи проблем корисника ове установе је тај што су заборављени од друштва и што ова установа практично представља азил за људе. Велики број је смештен на веома дуг период, чак 248 корисника је смештено дуже од 15 година, а неки ту остају и доживотно. Одређени број скоро никада није живео у заједници, већ се само селио из установе у установу. Корисници са тежим сметњама су потпуно изоловани, а ова установа им може пружити задовољење само базичних животних потреба, као што су смештај и исхрана“, објашњава за НИН Јелена Унијат, виша саветница у Стручној служби Заштитника грађана. Она наглашава да међу корисницима има оних са израженим менталним сметњама које би ради лечења требало упутити у психијатријску болницу. „ Дом се обраћао надлежним органима, али су позитивни одговори изостали. Њихов положај је нарочито тежак, јер запослени често не знају како да поступају према њима, па се дешава и да их физички спутавају, везују и смештају у посебну просторију за изолацију, која делује као затворска ћелија. Један број корисника који су непокретни је у нарочито тешком положају, јер су везани за кревет и ретко када излазе на свеж ваздух, а слабо су укључени и у било какве активности, сем физикалне терапије“, каже Јелена Унијат.

На сличне проблеме у Србији је још 2007. указала  међународна организација ДРИ која се бави заштитом права особа са менталним сметњама и која је упутила  препоруку влади да у складу са међународно преузетим обавезама интензивира напоре на спровођењу реформи социјалне заштите, здравства и образовања, као и да се заустави даљња институционализација и створе услови за затварање установа. Пет година након тога Иницијатива за права особа са менталним инвалидитетом МДРИ је урадила истраживање институција у којима су смештена деца. Осим у две установе, у свим осталим је затекла децу смештену са одраслима и установила да, уз извесне разлике у домовим, а постоје проблеми који су присутни у сваком: сегрегација и изолација, деперсонализација, недостатак приватности, ригидна рутина и неадекватне мере заштите од занемаривања и злостављања.  Такође, да на квалитет смештаја не утиче много новац који је уложен у реновирање јер он стиже само до „боље деце“ са мањим тешкоћама, а простор је видно сиромашнији ако се у њему налазе деца са већим оштећењима. Пронађене су многе запаковане играчке које васпитачице неће да дају деци јер ће их „уништити“, ВЦ шоље без даски и стаклени зидови унутар којих живе увек изложена деца. Том приликом им је у Звечанској објашњено да је тешко избалансирати приватност и заштиту од занемаривања и злостављања (контрола запослених)  и да стаклени зидови не сметају малој деци, али сметају тинејџерима. Примећена је претерана употреба фиксације, претерана количина лекова и изостанак психијатара и немогућност лечења мимо установе. Такође, да због физичке изолације установа образовне институције нису доступне и да је изузетно мали број корисника укључен у образовни систем.

Мада је у то време извештај наишао на осуду надлежних институција, пре свега због назива „Склоњени и заборављени“, две године касније су у „Ветернику“ затечени исти проблеми.
„Доста корисника конзумира лекове за психијатријска обољења а психијатар се ангажује на основу уговора о делу и долази два до три пута месечно. На тај начин корисницима не може да се пружи адекватна нега, запослени чине све што је у њиховој моћи, али је с обзиром на број то немогуће. Колико је заједница неприпремљена за њихов прихват  говори и чињеница да је било случајева да здравствене установе нерадо примају кориснике на прегледе и лечење и да углавном захтевају 24 часовно дежурство неговатељице Дома“, каже Унијат. Она додаје да услед недостатка кадра овакве ситуације додатно оптерећују рад Дома и свакако угрожавају права корисника, пре свега права на адекватну здравствену заштиту и права на заштиту од дискриминације. „Колико држава нема слуха ни за кориснике, а ни за запослене овог дома говори и то да је у једној од ретких посета здравствене инспекције овој установи контролисана потрошња пелена и да су две докторке Дома кажњене новчаном казном, јер су писале лекарске рецепте за пелене корисницима, који су их и користили, али због тога што су постали пунолетни више нису имали право на њих. Истовремено, мало их је укључено у образовање. Један број може да иде до школе, али за неке долазе професори да им ту држе наставу“, објашњава Јелена Унијат и као добар пример истиче заштићено становање у Новом Саду, стан у који је смештен један број корисника, који иду у школу и којима дефектолог Дома помаже.

Све су то били разлози да заштитник грађана упути препоруке „Ветернику“, али се показало да мало шта Дом може да поправи без надлежних институција које су и највећи кривци за овакву ситуацију. Због тога је препорука послата и Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Покрајинском секретаријату за здравство, социјалну политику и демографију са захтевом да се измести превелики број корисника и да се свима пружи адекватна подршка ради укључивања у заједницу. На питање НИН-а упућено Министарству  – шта је до сада учињено – одговор није стигао, али нам је по овлашћењу директора „Ветерника“, координатор стручног рада Ана Вила рекла: „Дом `Ветерник` у сарадњи са  Министарством  за рад и Покрајинским секретаријатом за здравство ради на ревизији смештаја корисника и деинституционализацији, све у циљу побољшања квалитета живота корисника и  њиховог адекватног и равноправног укључивања у друштвену заједницу. Предузимање најсигурнијих корака у спровођењу  постављеног задатка захтева време и подршку виших инстанци, коју нам несебично пружају надлежни органи, са којима у кореспонденцији спроводимо препоручене мере“.

Дакле, требало би да очекујемо да ће у наредне две године надлежне државне институције поступити у складу са међународним обавезама и да ће процес интеграције довести до краја. Онај процес који је обећан 2009. а који је добио на убрзању 2011? Тешко, ако имамо у виду упоредне податке Републичког завода за социјалну заштиту из којих се јасно види да је више од половине деце са сметњама у развоју смештено у домове, а да се 2013. у породице вратило чак шест одсто деце мање него 2011, те да је седам одсто више умрло у домовима. И да је смрт најчешћи разлог због кога неко излази из институције (чак у 32 одсто случајева), због чега је МДРИ тражио да се раде обдукције на основу којих би се установило да ли је стопа морталитета толико већа само због инвалидитета корисника или можда нису на адекватан начин предузете све мере лечења.

Izvor: www.nin. co.rs

Autor: Sandra Petrušić