Mediji kao barijera

Većina medijskih priloga prenosi informacije o tome šta društvo čini za osobe sa invaliditetom i koja dobra usmerava. U njima dominira socijalni model pristupa invalidnosti, dok podaci najčešće ukazuju na nepoznavanje obaveza proisteklih iz usvojenih zakona. Na nivo stila, retorike i tona naglašava se, očekuje i traži potvrda ubeđenja o problematičnim i teskobnim okolnostima u kojima žive osobe sa invaliditetom. Naglašava se(spasilačka) uloga dominantne grupe i njen doprinos rešavanju problema. Uloga samih osoba sa invaliditetom najčešće je u drugom planu. U odnosu na izbor aktera u ličnim pričama i drugim novinskim člancima čiji su akteri, osobe sa invaliditetom se predstavljaju kao žrtve lošeg spleta životnih okolnosti ili kao superheroji ili superbogalji, dok su članovi njihovih porodica prikazuju kao žrtve usled životnih okolnosti i žrtve same osobe sa invaliditetom. U citatima se ističu elementi koji doprinose atmosferi mučeništva, patnje, strahote i zle sreće, a ljudima iz okruženja se pak, pripisuje izuzetna hrabrost i herojstvo u trpljenju ili se ono što im se dešava prikazuje kao nešto što je neobično i za divljenje.

Oštećenje je jedna od ličnih karakteristika koju možemo da pokazujemo ili skrivamo, a biti osoba sa invaliditetom identitet je koji pojedinac/ka deli sa bezmalo milijardu ljudi na svetu usled neprihvatanja, uskraćivanja, ometanja, nečinjenja celokupne zajednice zbog uverenja da je oštećenje nepoželjno, teret za osobu koja ga ima i još veći za zajednicu, u materijalnom smislu. Ne dozvoljava se kao karakteristika koja može da utiče na funkcionisanje osobe kao što može bilo koja druga, a da društvo na to treba da odgovori obezbeđivanjem pristupačnih uslova za sve ljude i organizovanjem usluga koje će omogućiti maksimalan društveni učinak svakom članu. Indeditet osobe koja je ometena u funkcionisanju i kojoj se usled urođene ili stečene karakteristike uskraćuje ravnopravan pristup dobrima i uslugama pristupačnim većini, ne treba da se skriva već da se promoviše. Tim pre što je u pitanju iskustvo koje svako može u toku života privremeno ili trajno da doživi. Nepristupačnost i nedostupnost svega što je namenjeno korišćenju nisu prisutne na svakom koraku zato što mi ne zaslužujemo bolje i predstavljamo teret, već zato što se na učinak određenih društvenih grupa i zajednica ne računa pošto bi to promenilo pristup raspodeli moći. U odnosu na raspodelu zajedničkih dobara, evidentno je da održavanje uverenja o većoj vrednosti dominantne grupe nad drugima kroz disabilizam, ejbilizam, ejdžizam, rasizam, seksizam, homofobija i nacionalizam, pored ugrožavajućih posledica po funkcionisanje konkretnih zajednica dovede do različitih ekonomskih posledica zbog kojih trpi čitavo društvo. Otuda definisani standardi i propisi u kojima jedni čine drugima na dugoročnom planu ishoduju uklapanjem ili izolacijom, paralelnim funkcionisanjem, siromaštvom i različitim oblicima nevidljivosti, sem u statistici i biračkim spiskovima – u koje zbog pristupa oduzimanju poslovne sposobnosti zasnovane na ovom modelu veliki broj OSI nije upisan.

Nismo u situaciji da imamo razvijene sve sposobnosti i to u javnom govoru treba predstavljati i promoviasati kao različita iskustva iste vrednosti, neophodna za razvoj čovečanstva. Treba raditi na stvaranju optimalnih uslova i usluga za samostalni život da se omogući maksimalni stepen funkcionisanja svake osobe u pristupačnom okruženju, bez obzira na stepen sposobnosti i lični odnos prema osobama sa oštećenjem. Time bi se umanjila mogućnost nastanka sekundarnih oštećenja, čije su posledice češće veće nego primarnih, omogućilo pravo na izbor i bezbedno okruženje za sve.

Minimalno trećina stanovništva je zainteresovano za ove teme pošto osobe sa invalidtetom, po podacima UN, čine do 15 odsto stanovništva, a njima se pridružuje i veliki broj onih koji su sa njima u neposrednoj vezi, kao i veliki broj starijih čije se sposobnosti vremenom smanjuju. Otuda zahtevi za racionalnim unapređenjem standarda i nužnom primenom perspektive o ovoj oblasti. Da bi ona bila trajna, preduslov je puna primena zakona, a da bi dugoročno bila efektivna neophodna je međusobna saradnja sa osobama sa invaliditetom od samog početka, koprodukcija promovisanjem medijskih studija i struka zastupljenih u medijima među OSI (i drugim marginalizovanim grupama) i planskim pristupom njihovom zapošljavanju u medijima.

Umesto kraja citiram Kolina Bransa („Onesposobljavajuće prikazivanje i mediji“, Centar Živeti uspravno, 2012.):“U predstavljanju onesposobljavanih osoba u medijima važno je biti svestan činjenice da javno mnjenje malo zna o preprekama u okruženju i o društvenim preprekama koje ih sprečavaju da žive punim i aktivnim životom. Život uz onesposobljavanje znači svakodnevno sučeljavanje sa preprekama u okruženju i sa društvenim preprekama: bilo kakvo predstavljanje ljudi, u bilo kom kontekstu koje ne odražava to iskustvo, nije verodostojno i predstavlja glavni uzrok njegovog trajnog postojanja.“

Mimica Mima Ristić-Novković (1978. Novi Sad), diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek za srpski jezik i lingvistiku i odbranila specijalistički rad na istom odseku. Atkivistkinja je pokreta osoba sa invaliditetom od 2000. Koordinira Programom za jednakost osoba sa invaliditetom u javnom govoru Centra „Živeti uspravno“, koji vodi od 2004. Profesionalno interesovanje usmerila je na jezik invalidnosti i jednakost marginalizovanih grupa u javnom govoru. Ovaj tekst je proizvod devetogodišnje analize više od hiljadu medijskih priloga i sadrži integralne delove zaključaka magistarskog rada „Predstavljanje teme invalidnosti u medijskom diskursu“, koji će braniti septembra ove godine.

Izvor: NOVI MAGAZIN – Van rubrike

Ogled – Milica Mima Ružičić