U stanu kao u zatvoru

Srbija svoje propise o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom jeste uskladila sa evropskim, ali je mnogo onih koji se i dalje osećaju bespomoćno. U mnogim, naročito starijim zgradama ne postoje liftovi, pa neke osobe sa invaliditetom mesecima ne mogu da izađu na ulicu.

Tatjana Veljović čak godinu dana nije izašla iz kuće. Kaže da se u stanu oseća kao u zatvoru. Ne može da ode do lekara, niti da izađe na ulicu. Osoba je sa invaliditetom, bez tuđe pomoći ne bi mogla ni da ustane iz kreveta, a zgrada u kojoj živi nema lift, iako je projektom, kaže, predviđen.

Uvođenje lifta, tvrdi Tatjanina sestra Lela, godinama sprečava nekoliko komšija, među kojima i predsednik skupštine stanara.

„Pa da si u zatvoru, imaš pola sata pravo na vazduh da izađeš, šta sa ovakvim osobama treba raditi, kome ja kao sestra, kao čovek odgovoran mogu da se obratim u ovoj državi i da kažem ‘molim vas pomozite mi, ja imam taj problem'“, kaže Lela Veljković

Tatjanin izlazak iz stana otežavaju i uzane i klimave stepenice i to što niko neće bez nadoknade da je iznese.

Većina stanara se pre nekoliko godina saglasila da zajedničke prostorije ustupi onome ko bi finansirao lift, a da sami plate troškove upotrebne dozvole.

Međutim, investitor je, tvrdi predsednik skupštine stanara Branko Mašić, tražio da plate i brojilo za lift, pa su se troškovi udvostručili na nekoliko hiljada evra.

„Moj princip je da ne potpisujem sumnjive stvari. Upoznao sam mog zamenika i rekao sam mu o čemu se radi i upoznao sam suinvestitora“, kaže Mašić.

Međutim, na pitanje da li je od drugih stanare tražio da se izjasne da ih pitate da se izjasne da li žele da plate i ovu veću sumu, Mašić je odgovorio odrečno.

Kako kaže, niko neće za zajedničku stvar da „odvoji ni kintu“.

Na testu solidarnosti, čini se, nisu pali samo pojedini stanari u Cetinjskoj već i država, koja Ustavom, konvencijama, strategijama, zakonima štiti osobe sa invaliditetom, ali u praksi ne pomaže dovoljno.

Brankica Janković, državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, tvrdi da je kratak spisak onoga što mogu da učine.

„Ne postoji mnogo stvari koje baš ovo Ministarstvo može da uradi jer mi putem saradnje sa organizacijama civilnog društva konstantno imamo otvoren konkurs gde upravo finansiramo otklanjanje fizičkih barijera“, objašnjava Jankovićeva.

Zakon predviđa i da diskriminisana osoba sa invaliditetom zaštitu može da potraži od suda. Međutim, kako to pravo da iskoriste osobe poput Tatjane Veljović, koje iz stana ne mogu da izađu?

Uprava Grada Beograda obećala je da će pokušati da pomogne.

„Mi bismo u narednom periodu u saradnji sa drugim gradskim institucijama, sa Privremenim organom, predsednikom Privremenog organa, ukoliko za to postoji način, obezbedili sredstva. Samo bi bilo tehničko pitanje s koje pozicije bi to išlo“, kaže Nenad Matić, sekretar za socijalnu zaštitu Beograda.

Na adresu Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike i gradske uprave stiže hiljade zahteva, pritužbi i sugestija koje se odnose na prava osoba sa invaliditetom. Sve predmete, kako tvrde, rešavaju, ali ne uvek pozitivno.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1562682/U+stanu+kao+u+zatvoru.html