I ometeni žele zaposlenje

Pokrenuta inicijativa roditelja da se deci sa intelektualnim teškoćama omogući da rade. Oko 12.000 ljudi u Srbiji nema poslovnu sposobnost. Smetnja su kruti propisi u ovoj oblasti.

GRUPA roditelja dece sa intelektualnim poteškoćama i invaliditetom okupljenih u udruženju „Naša kuća“ zatražilo je od države da ispoštuje sopstvene zakone i njihovoj deci omogući da rade.

Mada Porodični zakon omogućava delimično oduzimanje poslovne sposobnosti, u praksi se ona po pravilu oduzima totalno, pa se svi sa intelektualnim teškoćama tretiraju kao mlađi maloletnici, ispod 14. To znači da ne mogu ni o čemu samostalno da odlučuju, nemaju pravo glasa, mogu da naslede imovinu, ali ne i da raspolažu njome, ne mogu da rade i zarađuju, ne mogu da sklapaju nikakve ugovore, pa ni brak.

– Njih sistem ne vidi, oni za njega ne postoje – kaže Anica Spasov, predsednik udruženja „Naša kuća“ i roditelj jednog takvog deteta. – Ista je priča sa psihijatrijskim pacijentima, koji u ustanovama mogu i da se izleče, ali je mala verovatnoća da će im neko vratiti poslovnu sposobnost i da će izaći i brinuti sami o sebi.

U Srbiji je oko 12.000 ljudi, iz ovog ili onog razloga, bez poslovne sposobnosti. Među njima ima žitelja psihijatrijskih bolnica, ali i starih, dementnih…

– Imamo dnevni centar i proizvodnju papirne i kartonske ambalaže. Imamo i mašinu za pakovanje obroka, pa naši članovi raznose kuvanu hranu starima. Hteli smo da dokažemo da oni mogu da rade i zarade, ali taj novac im dajemo mimo zakona, jer ne možemo sa njima da sklopimo ugovor i uplatimo novac na bankovni račun – kaže Spasov.

Ona, takođe, objašnjava da centri za socijalni rad nalažu svim roditeljima ovakve dece da ozvaniče produženo roditeljsko staranje do 18. godine, a da po sticanju punoletstva pokrenu postupak za oduzimanje poslovne sposobnosti. Majke i očevi na ovo pristaju u strahu šta će biti sa njihovim potomcima kad njih ne bude.

– Deci bez staratelja i srodnika, staratelj postaje centar za socijalni rad, koji ih smešta u ustanovu i raspolaže njihovom imovinom. U svetu je to drugačije rešeno, pa staratelj pred sudom dokazuje koje sposobnosti osoba nema, i one mu se oduzimaju, dok ostale ostaju. Tako, po pravilu, ostaje pravo na rad i raspolaganje zaradom, s tim što te osobe traže asistenciju u raspolaganju novcem. Obično im se oduzima pravo na raspolaganje imovinom, da ih neko ne bi prevario – naglašava naša sagovornica.

Dodaje i da ovde roditelji imaju loše iskustvo sa centrima za socijalni rad i lokalnim samoupravama. Oni roditelje masovno ne upućuju na prava koja imaju – od dečjeg dodatka, do tuđe nege i pomoći. Otkad su finansije u krizi, sve je manji i broj onih koji dobijaju novčanu pomoć od države. S obzirom na to da roditelji takvog deteta ne mogu oboje da rade puno radno vreme, a kamoli da nađu dodatni posao, a njihovim potomcima se ne dozvoljava da rade, samim tim je sve više i siromašnih u ovoj kategoriji.

U BOLNICI PROTIVNO VOLjI

Sve je veći broj ljudi u Srbiji sa oduzetom poslovnom sposobnošću, koji bivaju smešteni u institucije, kaže Anica Spasov, i dodaje da je jedna međunarodna komisija koja se bavi prevencijom torture pre izvesnog vremena otkrila da je mnogo ljudi smešteno u duševne bolnice mimo svoje volje. Onda im je postfestum oduzimana poslovna sposobnost da bi se taj smeštaj opravdao.