Dobri zakoni ne čine život dostojnijim

Dobri zakoni nisu dovoljni da osobama sa invaliditetom učine život dostojnijim, potrebno je da svi društveni akteri znaju svoju ulogu, kaže za Novi magazin pomoćnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Vladimir Pešić.

Biti osoba sa invaliditeom nikada i nigde nije bilo lako, moderna društva se trude da svojim sugrađanima koji nemaju jednak životni start kao drugi omoguće što lakši i brži pristup svakom važnom poslu – od vrtića, do penzije. Ipak, kao i među većinskom populacijom, tri su stepenice najvažnije – školovanje, zapošljavanje i samostalno stanovanje.

Pešić  za Novi magazin skreće pažnju upravo na ove elemente neophodne za svačiji život, a posebno za život osoba na invaliditetom.

„Najveći problem kada je u pitanju školovanje osoba sa invaliditetom predstavlja nedovoljna pristupačnost obrazovanja osobama sa invaliditetom. Ta nepristupačnost se ogleda kroz arhitektonske barijere i nedovoljnu primenu savremene tehnologije koja bi im olakšala školovanje“.

Prema njegovim rečima, iako se na rešavanju ovih pitanja radi – na fakultetima se uklanjaju arhitektonske barijere, pišu se knjige na Brajevom pismu i slično, osobe sa invaliditetom još nemaju jednak pristup obrazovanju: „Smatram da poseban akcenat treba staviti na uvođenje modernih tehnologija u obrazovne ustanove jer će to omogućiti kvalitetnije obrazovanje za sve, a osobama sa invaliditetom bi olakšalo školovanje.“

Sledeća stepenica, zapošljavanje, mnogo je kompleksiji problem, dodaje naš sagovornik.

„Veliki problem predstavlja i nedostatak volje poslodavaca da zaposle osobe sa invaliditetom jer ne žele da prilagode radna mesta njihovim potrebama, pa se radije odlučuju na plaćanje penala. Pored nepristupačnosti radnih mesta problem su i niske zarade koje nisu dovoljne za kvalitetan život, naročito osoba sa invaliditetom“, kaže Pešić.

Treba istaći i da veoma malo ljudi sa invaliditetom ima visoku stručnu spremu, pa uglavnom obavljaju slabije plaćene poslove: „Ovakvo stanje je, naravno, posledica pomenutih problema u oblasti obrazovanja.“

Napokon, samostalno stanovanje je izuzetno značajno za integraciju ove populacije u društvo, kaže Pešić i dodaje: „Ipak, ograničena sredstva kojima raspolaže država usled loše ekonomske situacije onemogućava pružanje socijalnih usluga u meri u kojoj je to potrebno, pa tako i usluge samostalnog stanovanja za osobe sa invaliditetom. Zbog nedostatka sredstava usluga samostalnog stanovanja osoba sa invaliditetom se u najvećem broju slučajeva projektno finansira pa dolazi do problema u kontinuitetu sprovođenja usluge“

I međunarodni i domaći eksperti su saglasni da je pravna strana života osoba sa invaliditetom na vrlo viskom nivou; zakonska rešenja su među modernijima u Evropi, postoji snažna organizaciona struktura u nevladinom sektoru koja podržava OSI, a to radi i samo ministartvo. Ipak, norma i praksa su u priličnom raskoraku, a da bi se približile, smatra Pešić pre svega je „potrebno edukovati sve društvene aktere na koje se određeni zakon odnosi“. Paralelno sa tim je i uspostavljanje dobrog sistema kontrole.

„To znači jači inspekcijski nadzor i dosledno sprovođenje kaznenih odredaba za kršenje propisa. Potrebno je i da se efekti donošenja propisa prate u mnogo dužem periodu nego što je jedna godina kako bi to što zakon propisuje postalo uobičajna praksa, odnosno nešto što se podrazumeva“, kaže Pešić.

I, naravno: „Za ove mere je neophodno mnogo resursa, pre svega finansijskih i ljudskih, a oni su, kada je naša država u pitanju, veoma ograničeni. Dodao bih i da je potrebno obratiti pažnju na donošenje propisa koje je moguće sprovoditi. Najbolje napisan zakon nema nikakvu funkciju ako država nije u stanju da ga sprovede – on je onda samo mrtvo slovo na papiru.“

SVAKI DESETI: Svaki deseti stanovnik Srbije uz svoje opšte karakteristike ima i nimalo željenu – invaliditet. Ne ne odstupamo od svetskog proseka ni u procentu ni u kategorizaciji – tu su deca rođena sa telesnim nedostacima ili retkim bolestima, odrasli istih poteškoća i oni koji su osakaćeni u raznim životnim prigodama.

Na nesreću, velika većina od oko 700.000 zvanično priznatih naprosto je nevidljiva u društvu, ne učestvuju aktivno u životu zajednice. Sva relevantna istraživanja pokazuju da su i veliki i mali, a posebno stariji,sa oznakom OSI češće izloženi diskriminaciji nego ostali građani; u posebno nepovoljnom položaju su višestruko ranjive osobe,poput žena, Roma, dece i starijih sa invaliditetom.

Prema rezultatima istraživanja referentne institucije kakva je Poverenik/ca za zaštitu ravnopravnosti, više od četvrtine građana (28,4 odsto) svesno je da su osobe sa invaliditetom grupa koja najviše trpi diskriminaciju. Mnogo ispitanika prepoznaje probleme ljudi sa mentalnim i fizičkim invaliditetom, ali čak 72 odsto njih smatra da je to „tuđi“ problem i da je odgovornost na društvu u celini. Vrlo veliki procenat građana, 96 odsto, saglasno je da bi osobama sa invaliditetom trebalo obezbediti nesmetan pristup svim državnim zgradama. Iako to košta budžet.

Ovaj tekst je deo projekta “Školovanje, zapošljavanje i stanovanje osoba sa invaliditetom u ogledalu štampe”, koji sprovodi NUNS u saradnji sa Novim magazinom, a uz podršku Ministartva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Video klip je preuzet sa sajta http://www.dailymotion.com)

autor: Jelka Jovanović

izvor: Novi magazin