Zapošljavanje osoba sa hendikepom u Srbiji još uvek nemoguća misija

Donošenjem Zakona o zapošljavanju lica sa hendikepom Mile Boca, koji boluje od cerebralne paralize, mislio je da će konačno moći da pronađe posao, koji je toliko dugo čekao.

Kao magistar istorije umetnosti zakucao je na vrata skoro svih muzeja, galerija, instituta, zavoda za zaštitu spomenika kulture. Od svih je dobio isti odgovor, da nisu u mogućnosti da ga zaposle.

– Problem leži u samom Zakonu, jer i pored toga što govori o zapošljavanju jedne osobe sa hendikepom na 24 uposlene, odnosno jednog na svakih sledećih 50 u javnom i privatnom sektoru to je nemoguce ostvariti – rekao je Boca Tanjugu.

On kaže da se država obavezala da će za svako zaposleno lice uplaćivati doprinose, ali da to nije dovoljno, jer je zaboravila problem sistematizacije, a sada i nezapošljavanja u naredne dve godine.

Zakon jasno kaže, podseća Boca, da oni koji ne zaposle osobu sa hendikepom moraju da plaćaju penale, a novac uplaćuju u poseban fond za otvaranje firmi u kojima bi radile osobe sa hendikepom.

– Država je opet, po ko zna koji put, izbegla zapošljavanje osoba sa hendikepom time sto je novac iz budžeta RS direktno uplaćuje u fond iz koga bi se otvarala nova radna mesta za upošljavanje lica sa hedikepom – naglašava Boca i dodaje da su tako državne ustanove oslobođene zapošljavanja invalida i teret je prebačen na privatni sektor.

Novootvorene radna mesta u takozvanim socijalnim preduzećima uglavnom su zanatskog tipa – metalostrugari, zavarivači, radnici na pakovanju i proizvodnji plastičnih delova, za one sa visokom stručnom spremom, napominje Boca, tu nema mesta.

– Kao magistar istorije umetnosti mogao bih da radim u biblioteci ili muzeju na obradi podataka. Moja bolestza taj posao ne predstavlja nikakvu prepreku. Radio sam volonterski godinu i po dana u Narodnoj biblioteci Srbije – navodi Boca i dodaje da mu sada savetuju da zaboravi diplomu, da se prekvalifikuje i nauči neki zanat.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić rekla je Tanjugu da su osobe sa invaliditetom najviše diskriminisane što se tiče zapošljavanja.

– Ne postoje precizni podaci koliko je osoba sa invaliditetom koje su nezaposlene. Sva istraživanja pokazuju da je njihov stepen nezaposlenosti tri puta veći u odnosu na ostale stanovnike – naglasila je Petrušić.

Ona je rekla da se na žalost Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom ne primenjuje striktno i da ne postoje podaci koliko je poslodavaca koji su ispunili ovu obavezu.

– Sama činjenica da postoji mogućnost da oni umesto da zaposle osobu plate penale u vidu novčanog iznosa je nešto što ovu posebnu meru relativizuje, jer je važno da se osobe zaposle, rade – kaže Petrušić.

Ona je dodala da se manje osoba sa invaliditetom zaposlilo nego što se očekivalo, zbog toga što država, odnosno državne institucije nemaju obavezu da zaposle takvu osobu, već se opredeljuju izvestan iznos sredstava iz budžeta.

– Tako se ostvaruje ta njihova obaveza, što nije dobro, jer osobe sa invaliditetom žele da rade, da se zaposle – navodi Petrušić.

Ukoliko se ne budu primenjivali propisi, nastavlja ona, ukoliko se u firmama ne budu zapošljavale osobe sa invaliditetom i ne bude razvijalo socijalno preduzetništavo, neće se slika zaposlenosti osoba sa invaliditetom promeniti.

Ona je podsetila i na nedavno objavljeno istraživanje „Odnos predstavnika organa javne vlasti prema diskriminaciji u Srbiji“, koje je potvrdilo da predstavnici javne vlasti imaju one stavove u odnosu na pojedine manjinske grupe kakvi su rašireni u javnosti.

– Ono što nas sve treba da opomene je da predstavnici organa javne vlasti zakonodavne, izvršne u ogromnom broju ne znaju da je diskriminacija zabranjena, da postoje propisi koji zabranjuju diskriminaciju. To je nešto što iznenađuje budući da je reč o onima koji su učestvovali u donošenju tih propisa ili su oni koji treba te propise da sprovode- naglasila je Petrušić.

Na pitanje ko je odgovoran za položaj manjinskih grupa u Srbiji, Petrušić kaže da je većina predstavnika organa javne vlasti mišljnja da odgovornost ležzi na samim manjinskim grupama.

– To je iznenađujuće i ukazuje da se ne razume elementarna činjenica bez koje nema dobre borbe protiv diskriminacije, a to je da položaj manjinskih grupa uvek zavisi od većine – navela je poverenica.

Istraživanje se bavilo i stavovima sudija prema manjinskim grupama i pokazalo je i među predstavnicima pravosudnih organa ima izraženih stereotipa i predrasuda i da u odnosu na pojedine manjinske grupe imaju diskriminatorni stav.