Жена која руши зидове предрасуда

Милеса Милинковић чланица Удружења дистрофичара Новог Сада упркос инвалидитету насталом као последица једног облика мишићне дисторфије постигла је резултате вредне помена. Педагошкиња по образовању сада је на докторским родним студијама Универзитета у Новом Саду. Током основних студија била је две године председница Удружења студената с инвалидитетом.

Сада ради пројекте, похађа али и држи  радионице и врло често је координаторка пројеката при невладиним оргнаизацајама.

– Ретко ко од нас не остане у невладином сектору – каже Милеса, па је, како спомиње, у оквиру невладиног сектора учествовала у стварању чак 13 филмова, а пре тога ставила на папир пројекат “Уметност руши  зидове” који подразумева  део “Обука особа с инвалидитетом – о основама  филмског језика”.

– Режирала сам документарни филм од 45 минута “Тренутак истине”. То је мој други филм. Јунакиње су четири жене из четири града које говоре о материнству и о томе с чиме се суочавају, предрасудама, неговању  одојечета….Јер жене с инвалидитетом могу да буду узорне и пожртвоване мајке и супруге, али их нажалост околина као такве не препознаје. Две јунакиње имају за партнере мужеве с инвалидитетом, а две су брак засновале са мушкарцима који их немају. Тако да филм заправо нуди и отвара питања о стварима о којим се не размишља, а требало би. Људи с инвлидитетом нису болесни, већ је то њихово стање, само једна од њихових карактеристика. На пример, баш као што имам плаву косу имам и инвалидитет – каже Милеса, и додаје да је филм био приказан у Културном центру Новог Сада и да је намера да остварење виде и гледаоци РТВ Војводине.

Захваљујући досадашњем раду, каже, стекла је пуно пријатеља, не може прецизно да одреди на којој “страни” их је више, али са људима с инвалидитетом је, вели, зближава заједнички интерес. – Ја сам из Ужица, али сам у Нови Сад дошла на студије и ту остала . Имала сам право на бесплатне студије и приде персоналног асистента. Нови Сад ме је одушевио, град снова, свуда равно нигде успона и степеника, а Ужице брдовито. Одмах сам се навикла, јер ко се не би на  боље научио. Једино ми је мало теже зими  због поледице, и потребна ми је персонална асистенција, која у мом случају функционише на волонтерској основи , а заправо треба да буде плаћена. Зато ја полагано корачам и како примећујем  људи ме на улици не гледају као “ванземаљца” – каже Милеса.

Прија јој самосталност, посебно финансијска. Додуше примања нису велика, али се има за основно, пре свега за подстанарску гарсоњеру.   – За све што сам постигла могу да захвалим породици. У њој се ствара човек. Родитељи су ми дали снагу и од мене створили самосталног  човека. Нимало ниси били заштитници. Сећам се да ме је тата терао по стотину  пута да правим чучњеве, и понављао да ако и кад једном кренем сама да ходам паднем, морам сама и да устанем. Баш то ме је очврснуло, да будем сама себи ослонац – вели Милеса и каже да има и сестру која нема инвалидитет, али да су њој родитељи пружили више могућност да кроз живот корача самостално.