Osobe sa istim potrebama

Dok posmatram kako se renovira Gradska galerija u mom gradu, ne mogu a da se ne nerviram što osobe u kolicima ili na štakama opet neće moći da pogledaju niti jednu izložbu. Majstori kažu – nije planom predviđeno. Važno je da je predviđeno kupatilo sa zidnim mozaikom  i italijanskim pločicama.

Ovo naravno nije jedini kulturni objekat u koji ne mogu da uđu, kako vole da ih zovu budale – osobe sa posebnim potrebama. Potpisujem da osobe sa nekim fizičkim nedostatkom imaju iste potrebe, samo smanjene mogućnosti da ih zadovolje. Ono što bi vam se učinilo, kada šetate nekom svetskom galerijom, je da njih tamo ima mnogo više nego kod nas. Ne, oni su samo svi napolju, a ne sakriveni po kućama, ili zapostavljeni od strane rodbine ili države.
Dok se zdravom čoveku nešto ne desi, ili se bar ne pokoči,  ne bi mu palo na pamet kako žive ljudi s hendikepom. Tek tada, kad ne može da se sagne ili ustane, možda (!) pomisli kako  je tim ljudima.
U Srbiji ima približno 800.000 ljudi sa invaliditetom od kojih su  mnogi nevidljivi. Ko bi još mislio u opštoj panici oko opstanka  političkih stranaka da li bi čovek u kolicima voleo da ode na izložbu slika, muzej, pozorište, ili čitaonicu. Nešto ne mogu da zamislim Dinkića kako čupa kosu zbog devojke koja je zbog bahatosti taksiste završila u kolicima i ne može da uđe u čitaonicu da sprema ispite. A ne mogu nešto ni Velju kako plače zbog zdrobljene noge mladog umetnika kojeg nije video pijani tatin sin.
O mogućnostima zapošljavanja u Srbiji (u kojoj je inače teško doći do posla bez gmizanja a boga mi i klečanja po kancelarijama političkih lidera), i obrazovanja ovih ljudi da i ne govorimo (svega 13% su zaposleni). A sigurna sam da bi većina njih mogla da radi  bolje, stručnije i posvećenije u određenim oblastima od zdravih pojedinaca (računovodstvo, konsalting, informacione tehnologije). Pogotovo što im je posao neophodan, kako za skupih lekove i pomagala, tako i zbog osećanja pripadnosti.
U razvijenim zemljama društvo se trudi da oni ne budu diskriminisani zbog svojih nedostataka, dakle ne skreću pogled s njih u nameri da što pre zaborave tužan i „ružan“ prizor, nego sprovode razne filantropske aktivnosti s ciljem konkretne pomoći. A to znači i da  ne može ništa da se izgradi ako nema pristup „bez barijere“: tržni centri,  metro stanice, domovi zdravlja, kulturne ustanove, škole, svi imaju adekvatne prilaze ili liftove za invalide. Društvena svest, odgovornost i briga o ovim ljudima je na visokom nivou  i samo zahvaljujući takvom stavu oni mogu biti ravnopravni građani sredine u kojoj žive. Kod nas su potpuno marginalizovani i uglavnom nas baš  briga za socijalnu integraciju ljudi s nekim nedostatkom (ovde vidim Slavicu kako ne spava zbog nemogućnosti prikovanog za kolica da tramvajem ode do biblioteke, u nju uđe i oseća se dobro).
Kad bi  građani, koji imaju više nego što mogu da potroše (vidim Čedu u zatvorenom akvaparku mađarskom, pozlilo mu od sekiracije) uplatili određen iznos na račun recimo nekog saveza slepih ili gluvih, ali oni  toliko vole sebe da su slepi i gluvi za druge. Prema podacima istraživanja o humanitarnom ponašanju ljudi u 153 zemlje, Srbija je na 150 mestu. Možda je delimično tako zato što vlada nepoverenje zbog brojnih afera, ali je činjenica da nam  empatičnost nije jača strana.
Pomoći nekome bez ikakvog interesa je unutrašnja potreba čoveka, i izraz je najplemenitijih poriva ljudskog bića. A skretanjem pogleda u stranu, i nebrigom države, osobama s problemom samo otežavamo da ostvare život  dostojan čoveka. Sram nas bilo. Opet.