Vrlo važna poruka za sve koji čekaju da im se nešto lepo desi
Sputani sopstvenim strahovima, ponekad lenjošću, a ponekad i prekorima nama bliskih koji nas ubeđuju da stremljenje ka snovima najčešće donosi bolni sudar sa realnošću, često odustajemo od onoga što smo.
Sputani sopstvenim strahovima, ponekad lenjošću, a ponekad i prekorima nama bliskih koji nas ubeđuju da stremljenje ka snovima najčešće donosi bolni sudar sa realnošću, često odustajemo od onoga što smo. Šteta, ima u nama neverovatne životne snage. U svima nama. Ovo je priča o jednom momku kojim svojim životom svedoči baš tu istinu.
Zek Hodskins nema jednu ruku. Prosto, rođen je tako. Roditelji nisu znali da će se to desiti, sve dok nije došao na ovaj svet. A na ovom svetu osobe sa invaliditetom nemaju lak put pred sobom. Odbacivanje je najveća prepreka. Podsmeh podjednako bolna. Nerazumevanje, takođe. A možda najteža je ona koju i osobe bez invaliditeta same izgrade vrlo često: odustajanje. Sakrivanje. Bežanje od života.
Mladi Zek nije želeo da beži. Ni da nosi duge rukave, kako bi sakrivao svoj invaliditet. Nije hteo ni da mu roditelji pomažu kod oblačenja, sam je rešavao problem. Nije odustajao ni od želje da sam zaveže pertle, iako su hteli da mu olakšaju život patikama sa čičak-trakom. Vežbao je i – naučio da ih zaveže jedinom šakom koju je imao. Nije čekao da mu neko drugi reši probleme. Nije čekao da se oni reše sami od sebe. Jer, nikada se neće ni rešiti sami od sebe, ma koliko mi sebe zavaravali da je to slučaj.
Borio se sa svojim slabostima i kao surfer. I kao trijatlonac. Pa opet, ni to što je kao klinac redovno učestvovao u krosu, nije bilo „ono pravo“. Voleo je loptu. San mu je bio da igra košarku za neki prestižni univerzitet, iako su mu svi u okruženju govorili da su veće šanse da postane predsednik SAD nego da takav san ostvari. Ali, on od svog sna nije odustajao.
Uz pomoć dvojice trenera, počeo je da vežba košarkaške pokrete. Vežbao ih je i noću, sam. Unakrsni dribling, šut, dodavanja… Znao je da mu niko neće pokloniti minutažu na terenu, čak i da ga tamo puste. Za san morate da se borite.
A on se izborio. U srednjoj školi pridružio se košarkaškom timu i odmah postao zvezda. Istina, svi su o njemu pričali najpre kao „to je onaj što nema jednu ruku“. Ali, vrlo brzo su počeli da pričaju o njemu kao o sjajnom košarkašu. Što i ne bi, pogledajte šta sve ume, a voli da radi:
Godine su prolazile, a ovaj 193 cm visoki momak, koji je prošle sezone prosečno davao 11 poena po meču, dobio je poziv iz snova. Prestižni univerzitet Florida, koji je u minuloj deceniji dvaput bio prvak Amerike, a u poslednje tri godine redovni učesnik NCAA četvrtfinala, ponudio mu je mesto u svom timu.
„Taj poziv sam čekao celog života“, kaže Zek, osvrnuvši se na to što mnogi mladi, sa invaliditetom, u njemu vide sjajan uzor: „Mnogo mi to znači, mnogo više nego samo igranje košarke. Kroz košarku mogu da pošaljem tu poruku, baš tim mališanima koji se povlače zbog problema koji imaju. Ja nikada nisam to radio. Nisam prekrivao svoju ruku, ne treba ni oni. Svi treba da budu ono što jesu, ne da se kriju“.
Zek Hodskins, mladić zvani pouka. A ta pouka bi mogla da glasi baš ovako:
Kada čekaš da ti se nešto lepo desi, zaboravljaš samo jednu stvar, vrlo važnu za sva čekanja.
Ti si na potezu.
