Deci sa smetnjama prijaju redovne škole
Za kratko vreme urađeno mnogo na uključivanju dece sa smetnjama u redovne škole, tvrdi Ministarstvo prosvete. Ipak, stručnjaci kažu da je potreba reforma učiteljskih fakulteta. Svi su saglasni da je neophodno promeniti odnos škola prema prihvatanju dece sa smetnjama jer ona najbolje uče imitacijom u vršnjačkim grupama.
Mišljenja o napretku Srbije u inkluzivnom obrazovanju u poslednje četiri godine su različita. Jedni kažu da ima napretka jer je sve više učenika sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom u redovnim školama. Drugi tvrde da je njihov broj i dalje zanemarljiv.
Ipak, svi su saglasni da je potrebna bolja edukacija nastavnika i roditelja. Zakonom iz 2009. godine svoj deci omogućeno je obrazovanje u redovnim školama.
Jasmina Plećić, majka jedanaestogodišnjeg Petra koji ima autizam, najbolje zna da uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole može biti teško ali uspešno.
Ističe da je Petar naučio šta su njegove obaveze, i da mu ni novi predmeti kao što su geografija i istorija ne predstavljaju problem jer ih je shvatio veoma ozbiljno.
„Sve svoje obaveze izvršava, razgovarali smo sa nastavnicima i za sad nema nikakvih problema“, kaže Jasmina Plećić.
Petar uči sa vršnjacima, učenicima petog razreda, a za to su zaslužno svi u Osnovnoj školi Duško Radović u Sremčici.
Petrova učiteljica Dragana Tošev objašnjava da je on na nekim časovima obrade i usvajanja morao da ima specifičan pristup ili metod, i da je bilo časova za koje se ona posebno pripremala.
Školu u Sremčici, koja je jedna od 14 modela škola za inkluzivno obrazovanje, uspešno pohađaju četiri učenika sa smetnjama u razvoju.
Pedagog Svetlana Komlenović ističe da deca najviše uče imitacijom i da u vršnjačkoj grupi njihovi kapaciteti mogu da se razviju do maksimuma.
„Ta vršnjačka grupa, i to samo boravljenje u jednoj redovnoj sredini je nešto što je najveća dobit inkluzije“, objašnjava pedagog Svetlana Komlenović.
Važna dobra volja učitelja
Nažalost, ima i škola u kojima se inkluzija svodi na dobru volju učitelja. Istraživanje skupštinskog Odbora za prava deteta ustanovilo je da neke škole nemaju novca za opremu. Nastavnici nisu dovoljno edukovani, a u sistemu podrške nije definisano mesto defektologa i logopeda.
Milica Vojić Marković iz skupštinskog Odbora za prava deteta kaže da je jedan od problema i to što direktori ne prepoznaju problem. Kako kaže ima učitelja za koje to predstavlja samo dodatnu brigu.
„Drugo, imate škola koje imaju svoju logiku. Njima to ne treba i onda oni upućuju roditelje da idu u neku drugu školu koja je, kako kažu, pokazala dobre rezultate. Tako da vi u nekim sredinama imate u odeljenju četiri ili pet učenika koji rade po IOP-u. To je nemoguće“, objašnjava Milica Vojić Marković.
Tanja Radaković iz Unicefa smatra da je potrebna reforma nastavničkih i učiteljskih fakulteta, tako da oni uključuju razvijanje različitih kompetencija koje nastavnik i učitelj mora da ima da bi radio, ne u inkluzivnoj školi, nego u školi uopšte.
Prema njenim rečima, to je unapređenje struke uopšte. Ipak, Ministarstvo prosvete tvrdi da je za kratko vreme urađeno mnogo.
„Ima otpora među roditeljima, među nastavnicima no zaista preko mreže podrške, preko školskih uprava, preko naših zaposlenih, praktično u školskim upravama nastojimo da se taj stav škole, uprave škole, rukovodstva škole promeni“, ističe Borislava Maksimović iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
U praksi, Danska je najbolje uključila decu sa smetnjama u redovne škole. Iako Srbija još ne može da se meri sa razvijenim evropskim zemljama, ipak je, ocenjuju upućeni, u ovoj oblasti bolja od zemalja u region.
