Jahanje konja kao terapija

Dok jaše konja, desetogodišnja Lara Dotlić je kao sva druga deca. Smeje se, raduje i šali. Kada siđe sa kobile Mile, ona ponovo postaje bolesno dete. Drugačije. Od rođenja boluje od cerebralne paralize sa hemi parezom desne strane. Desna ruka, noga i kuk ne razvijaju se pravilno, a mišići su zgrčeni.

Uz velike smetnje u govoru, hodu, vidu i učenju, ona se razlikuje od svojih vršnjaka, koji je, nažalost, takvu teško prihvataju. Lara zna da je njen problem doživotan i bori se sa tim svakog dana.

Terapija konjima na koju redovno odlazi u Bojčinsku šumu, prija ne samo njenom zdravlju zbog fizikalnih vežbi, već iznad svega psihički i emotivno. Jer, ona je presrećna dok jaše. Konj je ne vređa, ne gura je, ne priča bolne stvari o njenom izgledu i bolesti.

– Ovo je fantastično, ovde se osećam najlepše, kao nigde – priča mala Lara.

Ne smeta joj što je napolju „minus“. Nju konjić greje. Ne skida osmeh sa lica, dok lagano jaše ukrug. Oko nje su tri stručnjaka Konjičkog kluba „Bojčin“ – fizioterapeut Nataša Biorac, veterinar Angelina Merinter i defektolog Aleksandra Mandić.

– I druga deca reaguju slično kao Lara – kaže Nataša Biorac. – I ona najpovučenija vrište od sreće, a hiperaktivna se smire i opuste. Zajedničko svim mališanima sa „belegom“ da su drugačija jeste nedostatak samopouzdanja. Ali, kada shvate da mogu da „pokore“ životinju kao što je konj, koji na njihove naredbe staje ili polazi, imaju osećaj da mogu sve.

Desilo se da je jedno dete ujelo konja, ali ove životinje su prošle specijalnu obuku da trpe sve – vrisku, šutiranje, udaranje. Lara čas leži na konju, čas ga grli, ispravlja se, savija, a onda jaše sa obe ruke podignute uvis. Ali, ne prestaje da se smeje.

– Još je bolje kada je i moj brat Dušan ovde – kaže ova vesela devojčica. – Onda jašemo zajedno. Njemu konj lepo stoji. Izgleda kao oficir. A ja uopšte ne bih ni silazila odavde. Dušan je stariji četiri godine od hrabre i vesele Lare. I najveća joj je podrška, uz mamu i tatu.

– Već je imala dve operacije, jednu u Pljevljima, a drugu u Rusiji ove godine – kaže Larina mama, Biljana. – Operisani su joj spastično mišići na 16 tačaka na desnoj ruci, nozi i kuku. To je donelo veliki boljitak, pa je noga koja je inače kraća, sada normalno spuštena i Lara lakše hoda. Predstoji nam još jedna operacija kuka, ali ako terapijsko jahanje nastavi da daje rezultate kao do sada, možda ćemo i izbeći zahvat. Dotlićima je Larina bolest postala još teža od pre dve godine, kada su počeli i epileptični napadi, što je najčešći pratilac cerebralne paralize.

– Lara ima i problema sa vidom, strabizam i veliku dioptriju, kao i poteškoće u učenju – kaže Biljana. – Međutim, najveće su muke u odnosu sa drugom decom. Kada nam se požali da je deca ne prihvataju, suprug i ja je guramo da se ne predaje, da razgovara sa onima koji su je povredili.

Deca su, često, surova.

– Pitala sam jednu devojčicu iz mog razreda kada će početi da se druži sa mnom, a ona mi je samo rekla: „Počećemo da se družimo kad ozdraviš od te tvoje bolesti“. E pa, drugarice, rekla sam joj, moja je bolest doživotna. I zbogom. I zato Lara uživa sa konjima. Oni je prihvataju. Sa njima je jednostavnije. Lakše i lepše nego sa ljudim.

TERAPIJA

– OVO je specifičan oblik fizioterapije, jer konj je nezamenjivo sredstvo, a broj impulsa – njihanja, prilikom konjskog hoda jednak je broju impulsa prilikom ljudskog hoda – kaže Angelina Merinter. – Tokom jahanja impulsi se prenose na jahača i mozak ih registruje, pamti, primenjuje. Jedna hipoterapija, koju radimo u saradnji sa Udruženjem za terapije uz pomoć konja „Guliver“, košta 1.400 dinara, a optimalne su dve nedeljno.

UZROK

UZROCI cerebralne paralize su povrede na mozgu u trudnoći, tokom porođaja i u nekoliko prvih godina deteta. Lara je obolela, najverovatnije, jer je porođaj izazvan u šestom mesecu trudnoće, pošto je majci urađen serklaž koji je doveo do sepse. Uz to, posle rođenja imala je krvarenja na mozgu. Terapija konjima najuočljivije rezultate daje kod ove bolesti, kod nedostatka kontrole glave, pomaže pri balansu i hodanju.