Borba za decu koju niko ne vidi

Kada je posle 17 dana porođaja konačno rodila devojčicu u Zrenjaninskom porodilištu, Nadici Blažić lekari su savetovali da zaboravi na svoje dete. Da ga jednostavno ostavi i ode. A rzlog – jedinstvena medicinska dijagnoza komplikovanog naziva, bezbroj anomalija na telu, potpuno nepoznato mentalno stanje. Danas gotovo obična, srećna devojka, Marina je rođena bez vrata, ključne kosti, s jednom nogom kraćom od druge, potpuno asimetričnim licem, sa ozbiljnim oštećenjem sluha i vida.

Ova sedamnaestogodišnja devojka danas je sveska vicešampionka u modernom plesu u kategoriji dece sa invaliditetom! Za razliku od svojih vršnjaka, koji imaju slične problem, ona nije nevidljiva.

Svesna je, kaže, da za sve može da se zahvali svojoj majci Nadici. Njenoj bezgraničnoj ljubavi koju je pružila svojoj devojčici. Bez ozira na odraz u ogledalu. Njenoj borbi da pronađe lekare, popravi šta je moguće popraviti, što je nije držala skrivenu iza zidova, već gurala među ljude. Svoja iskustva samohranog roditelja sa detetom sa invaliditetom, Nadica Blažić, danas nesebično deli kroz udruženje „Plava Školjka“, čiji je osnivač.

– Znala sam da će moja ljubav učiniti ono što medicina ne može – kaže Nadica koja osim Marine ima ćerku Milenu (26) i sina Darka (24). – Biti majka samo po sebi velika je obaveza, ako je samohrana, posao je višestruko teži. A kada se na to doda nesrećna okolnost da dete ima problem, invaliditet ili je bolesno, majčinstvo dobija sasvim drugu dimenziju. Najteže mi je bilo što ti niko ne govori odakle da počneš, koji problem prvo da rešavaš. Kroz udruženje pokušavam da drugim mamama olakšam put, a kroz robnu marku naših rukotvorina koju sam registrovala, i mogućnost da zarade.

Većina lekara se od samog početka bavila rešavanjem estetike, zanimalo ih je kako da ulepšaju medicinski fenomen. Međutim, Nadica kaže, najvažniji je bio problem sluha i vida, poboljšati mentalni razvoj koji je stagnirao.

– Kada je Marina imala šest godina, ostavio me je muž. Bila sam sa troje dece na ulici – kaže Nadica. – Marinin otac nije hteo da prihvati takvo dete. Tada sam ostala i bez posla učiteljice u selu Kumane kod Zrenjanina, jer sam detetu morala da se posvetim potpuno. Obilazila sam lekare, raspitivala se i konačno smo dobili pregled kod vrhunskih rekala za vid iz Rusije i nakon mnogo operacija i specijalno napravljenih naočara, umesto pet odsto vida, na jednom oku je 25 odsto, a na drugom umesto 25 – 75 odsto. Preselile smo se u Beograd da bi mi lekari bili dostupni.

U drugoj godini Marina je prohodala, od treće je svirala klavir, a od šeste već je igrala folklor. Više od 200 dana u godini provodila je na terapijama, a više od trećine godine na banjskom lečenju.

– Sve to doprinelo je da se moja devojčica fizički promeni, da nauči da se nosi sa svojim problemom, da se ne boji ljudi i njihove reakcije – priča ova hrabra majka. – Završila je osnovnu školu, sada je u srednjoj „Stefan Dečanski“, odličan đak sa svim peticama. Moj ponos. Pre šest godina krenula je na hip – hop, vrlo brzo otkrila svoj talenat za ples i danas nastavlja time da se bavi. Ima grupu sa još tri devojčice, od kojih je jedna potpuno gluva, a druge dve imaju ozbiljno oštećenje sluha.

Svih ovih godina, Nadica kaže, samo jednom je plakala. Tada kada je umesto srcem pogledala svoje dete slikom u ogledalu.

– Nikada vise nisam – kaže Nadica. – Zato kroz „Plavu školjku“ želim da ohrabrim druge mame, naročito samohrane da se bore za svoju decu, da ih vole, da ih ne skrivaju, da se probude iz osećaja sažaljevanja, već da omoguće svojoj deci da pronađu mesto u društvu, mesto koje im pripada i koje zaslužuju.

Na pitanje da li ima problem sa neprijatnim pogledima, jer je drugačija, Marina odmahuje glavom. Kaže, niti ih primećuje, niti je se tiču. Naprotiv, ne želi da bude nevidljiva.

Kultura i sport

Osnovala sam ovo udruženje da pokažem da su kultura i sport za sve – kaže Nadica Blažić. – Članovi mogu da budu majke i deca iz cele Srbije sa svim različitim invaliditetima, sindromima. Sve je besplatno, a za četiri godine koliko postojimo imamo dve redovne akcije. Godišnje kroz udruženje prođe 1.000 mališana. Organizujemo besplatne radionice, letovanja, kao i redovnu akciju sportske igre za decu sa invaliditetom „Hoću da se igram“. Cilj nam je da deci koja dođu iz drugih gradova pokažemo da je Beograd igraonica, a ne bolnica, jer oni prestonicu uglavnom dožive kroz prozore zdravstvenih ustanova.

Potreban prostor

Registrovala sam robnu marku „Plava školjka“. Naše proizvode prodajemo na manifestacijama, ali sada nemamo nikakav prostor, a da bi se podigao nivo potrebno nam je mesto gde će majke sa decom moći da dođu i da rade nekoliko sati – kaže Nadica. – Idealno bi bilo da dobijemo neki stan na korišćenje u Beogradu, onda bismo mogle i da zaradimo više. Jer, gotovo sve su to samohrane mame, za koje su deca non – stop vezana i koje samim tim nemaju posao. To bi bilo mesto gde bi mame iz unutrašnjosti kada dolaze na preglede, mogle da prespavaju. Učestvovali bi i đaci sa defektologije kojima bi to bila volonterska praksa da rade s decom sa invaliditetom.

Potresne priče

– Od kada postoji udruženje mnogo mi je lakše – kaže Senka Relac. Njena ćerka Tanja (26) je potpuno nesamostalna, ima mentalno oštećenje sa psihozom, ali država smatra da joj ne treba 100 odsto nege. Na ime tih 30 odsto sposobnosti sleduje im suma kojom ne mogu  da plate 13 lekova dnevno koje devojka pije i uz to da prežive. Jer, Senka je samohrana majka i nezaposlena.

Dvanaestogodišnji sin Olivere Nešić ima neobičnu bolest – neurofibromatozu, ogroman broj tumora svuda po telu. Zato je malom Savi neophodna operacija kičme, koja košta 2,5 miliona dinara nedostižnih za ovu porodicu.

Ovo su samo dva od mora sličnih slučajeva sa kojima se „Plava školjka“ svakodnevno susreće i za koje se bori.