Otišla u vojsku umesto brata paraplegičara

Saška Simonović (21) iz Vranja odslužila je dobrovoljno vojni rok umesto brata Miloša (18), kome se nije ostvarila želja da obuče uniformu i oduži se otadžbini jer je zbog paraplegije od rođenja prikovan za invalidska kolica.

– Brat od malih nogu voli vojsku. Svake godine gost je na otvorenom danu za građanstvo u kasarni u Vranju. Privlače ga oružje, tenkovi, vojnički poziv, ali zbog invaliditeta nije mogao u vojsku. Zato sam umesto njega dobrovoljno otišla da služim vojsku. Odužila sam patriotski dug prema otadžbini za njega i sebe. Presrećna sam zbog toga – priča Saška, inače saobraćajni tehničar po struci.

Njen brat Miloš kaže da nema te sile koja bi ga odvojila od vojničkog poziva, samo da je zdrav.

– Najviše volim vojnički poziv. Znaju me mnoge starešine u Vranju. General Milosav Simović nedavno mi je poklonio uniformu, od koje se ne odvajam. Uvek me pozovu u kasarnu kada je druženje vojnika i građana. Oduševljeno posmatram vatreno oružje, tenkove, službene pse, vojničke veštine pripadnika Garnizona, čuvara mira na jugu Srbije. Sestra Saška rasplakala me je kada je odlučila da umesto mene obuče vojničku uniformu. Ne samo što me mnogo pazi, već smo Saška i ja mnogo vezani za vojsku Srbije zbog njene nemerljive slobodarske tradicije – priča Miloš, učenik trećeg razreda Tehničke škole u Vranju.

Saška dodaje da se za služenje prijavila u martu prošle godine i da su se u vojnom odseku začudili kad je došla.

– U kasarni u Donjem Sinkovcu kod Leskovca bila sam pripadnik srpske vojske od 1. septembra do 31. novembra 2012. Lako sam podnela strojevi korak, vežbe, gađanja i sticanje vojnih veština. Želela bih da ponovo odem u vojsku. Mislim da je vojni rok kratak – kaže Saška Simonović.

Stasita devojka zavredila je vojničko zvanje strelca u pešadiji. Odlično barata vatrenim oružjem. Vežba karate.Obožava vojsku i pokušava da se zaposli u Četvrtoj brigadi kopnene vojske. U dva pokušaja nije uspela, ali je uporna.

Ukoliko ne dobije posao u Vranjskom garnizonu, upisaće Vojnu akademiju u Beogradu, kako kaže, „zbog sebe i brata“. Uspešno je završila i obuku za zaštitu i spasavanje ljudi i objekata od požara.

Iako je vezan za invalidska kolica, Miloš je pun energije. Kada nema kijameta, do škole i natrag u invalidskim kolicima prevali više od dva kilometra. Hobi mu je da vozi motor. Ima i specijalno prepravljeni automobil. U školskoj knjižici petice i četvorke. Svira harmoniku, često je u teretani, a vežba i sa bokserskom vrećom. Njihova samohrana majka Danijela Nikolić danonoćno taksira vranjskim ulicama da bi prehranila porodicu i ponosna je na Sašku, Miloša i Draganu (13).

– U Vranju je tradicija da se ispraćaj u vojsku priređuje za muškarce. Mnogi su se čudili što Saška ide dobrovoljno u vojsku. Priredili smo slavlje za dvadesetak rođaka i plakala sam od sreće. Deca su mi izuzetno dobra. Ćerke mnogo pomažu Milošu i čuvaju ga. Teško živimo, ali smo složni. Kad bi Saška dobila stalni radni angažman, lakše bi nam bilo – priča Danijela Nikolić.