Naša iskustva u polju inkluzije

Pomoć porodici postoji 20 godina, a poslednjih šest godina smo aktivni u polju inkluzije dece sa smetnjama u razvoju. Socijalna inkluzija i inkluzivno obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom je neophodnost i njihovo pravo, ali tome treba da predhodi mnogo rada, društvenih i organizacionih promena.

Za uspešnu inkluziju dece sa smetnjama neophodan je timski rad vaspitača, nastavnika, defektologa, lekara, psihologa, socijalnih radnika, pedagoga. Roditelji i porodica u svemu tome imaju vrlo značajnu ulogu. U ovom projektu Pomoć porodici sprovodi aktivnosti koje se tiču uspostavljanja bolje međusektorske saradnje u procesu inkluzije dece sa smetnjama.

Projekat je skraćeno nazvan “Pokrenimo se” i uz podršku Ambasade Finske se sprovodi u našim partnerskim gradovima u Srbiji. Ovim projektom se ukazuje na značaj povezivanja svih glavnih aktera procesa inkluzije na lokalnom nivou- dece, roditelja, prosvetnih i zdravstvenih radnika, predstavnika lokalne samouprave, ističe mr Stevan Nestorov, potpredsednik organizacije Pomoć porodici, koja je nosilac projekta.

Teče već četvrta godina od kako je obrazovna inkluzija i zakonski prepoznata. Zakon se sprovodi uz brojna objašnjenja, pravilnike, preporuke, mišljenja, ali i brojne nedoumice. Zbog dobrobiti deteta treba premostiti jaz između specijalnih i redovnih vaspitno obrazovnih ustanova, između dektologa i nastavnika, između roditelja i stručnjaka. Potrebno je pronaći moduse saradnje i time udahnuti život u zakonska rešenja. Ostalo je još mnogo prostora za poboljšanje zakonskih i drugih rešenja i svi imamo još mnogo posla da bi inkluzija dobila svoj pravi oblik. Mera uspešnosti društva u oblasti inkluzije je koliko je mladih ljudi sa invaliditetom uspešno uključeno u društvo.

Naš cilj je bio da probudimo i da pokrenemo lokalne zajednice da osmisle sami načine koji su u skladu sa njihovim mogućnostima da pomognu deci sa smetnjama u razvoju i njihovim roditeljima. Želeli smo da ukažemo i na značaj lokalne zajednice. Izabrali smo različite lokalne zajednice koje imaju brojne razlike, etničke, ekonomske, kulturološke. To će nam pomoći da napravimo nekoliko univerzalnih obrazaca i preporuke drugima. Svesni smo da smo samo načeli ovo polje, ali važno je da se pokrenemo i da o tome razgovaramo.

Nakon dosadašnjeg rada u ovom polju želeli bismo

da vam saopštimo naš stav i nekoliko zaključaka:

– Inkluzija je prihvatanje i pripadanje. Počinje od rođenja i zbog toga treba jačati porodicu (finansijski, znanjem, emotivnom podrškom, stručnom podrškom…)

– Prvi koji se susreću sa detetom su zdravstveni radnici. I njima je neophodna edukacija o načinu saopštavanja roditeljima i porodici o rođenju deteta sa smetnjama u razvoju.

– I nkluzija počinje u porodici. Ako dete već od rođenja ima smetnje u razvoju, važno je da ga porodica prihvati.

– Uključivanjem u vaspitno obazovni sistem dete predškolskog uzrasta stiče znanja i veštine koje su potrebne za život.

– Predškolska ustanova bi uz odgovarajuću podršku stručnjaka i lokalne zajednice trebala da bude čvrsta karika koja trasira dalju inkluziju deteta u obrazovni sistem. Svi ti segmenti su delovi puta koji kada se sastave jedan sa drugim završavaju samostalnim životom u meri u kojoj je to moguće.

– U centru zbivanja mora biti dete sa smetnjama u razvoju sa svojim specifičnim potrebama koje su u zavisnosti od smetnji koje dete ima.

– Dete je zajednička briga roditelja, stručnjaka koji se bave decom, lokalne zajednice i svako treba da se uključi u svom delu, prema potrebama deteta.

– U Srbiji postoji mali broj ustanova koje se bave dijagnostikom i tretmanom za decu sa smetnjama u razvoju, a u porastu je broj dece kojoj je potrebna dodatna podrška. Do profesionalaca u državnim ustanovama je veoma teško doći. Privatne usluge su skupe i roditelji najčešće ne mogu to da priušte svojoj deci i deca ostaju bez odgovarajućeg tretmana. Situacija u Beogradu i većim gradovima je bolja nego u manjim sredinama.

– Inkluzija ne isključuje rad defektologa. Specijalna edukacija i rehabilitacija nije zgrada specijalne škole, a tretman se može sprovoditi i u redovnoj školi, vrtiću..

– Defektolozi i drugi stručnjaci koji su specijalizovani za pružanje tretmana deci sa smetnjama u razvoju moraju biti uključeni u pružanje usluga. Njima su potrebne stalne edukacije i usavršavanja.

– Gde god na lokalnom nivou funkcioniše sistem saradnje između porodice, vrtića, škole, opštine.. problemi se lakše rešavaju i inkluzija može da uspe i u praksi.

– Velika odgovornost leži na lokalnoj zajednici i lokalna zajednica mora da nađe načine da predvidi i obezbedi sredstva za usluge za decu sa smetnjama u razvoju.

– Humanost jednog društva se ceni prema tome koliko se pomaže onima kojima je pomoć potrebna, a deci sa smetnjama je ta pomoć svakako neophodna.

– Dobra rešenja koja su data u zakonima ne primenjuju se u praksi. Problem je neefikasna primena zakona.

– Dobri primeri inkluzije iz Evropskih zemalja ne mogu se kopirati, već se moraju prilagoditi našim uslovima i iznaći originalna rešenja.

– I pored velikog ulaganja u otkrivanje smetnji u razvoju, rani tretman, specijalnu edukaciju i rehabilitaciju i inkluzivno obrazovanje, na kraju najveći broj dece sa smetnjama u razvoju ne može da se zaposli i ostaje briga porodice.

– Osobe sa invaliditetom ne mogu da ostvare čitav spektar socijalnih usluga u zajednici koji bi im omogućili što samostalniji i kvalitetniji život. Posebno je potrebno omogućiti stanovanje uz podršku i programe podrške roditeljima.

– Teče već četvrta godina od kako je obrazovna inkluzija i zakonski prepoznata. Zakon se sprovodi uz brojna objašnjenja, pravilnike, preporuke, mišljenja, ali i brojne nedoumice.

– Zbog dobrobiti deteta treba premostiti jaz između specijalnih i redovnih vaspitno obrazovnih ustanova , između dektologa i nastavnika, između roditelja i stručnjaka. Potrebno je pronaći moduse saradnje i time udahnuti život u zakonska rešenja.

– Ostalo je još mnogo prostora za poboljšanje zakonskih i drugih rešenja i svi imamo još mnogo posla da bi inkluzija dobila svoj pravi oblik. Mera uspešnosti društva u oblasti inkluzije je koliko je mladih ljudi sa invaliditetom uspešno uključeno u društvo.

– Rad stručnjaka iz Pomoć porodici u saradnji sa lokalnim saradnicima nas je ohrabrio da nastavimo da radimo u polju inkluzije sa nadom da će uspešnost biti veća. Stav našeg društva se pozitivno menja, o deci sa smetnjama u razvoju se otvoreno govori. Ima znakova ohrabrenja, ali treba još mnogo raditi.